fbpx

Druga sreća

Foto: Jovana Kuzmanović
Foto: Jovana Kuzmanović

Ne znam da li naziv ovog članka ima veze sa tim što će, možda, kod nekog nešto ponovo izazvati, ali svakako ima poprilično veze sa osećajem koji većina nas zovu – sreća.

Kad smo već kod sreće(nekima uvek tako blizu, nekima uvek tako daleko), možemo li uopšte govoriti o definisanju sreće? Možemo, svakako. Postoje bar više od dve vrlo dobre definicije vrlo dobrih ljudi…umnih, obrazovanih, iskusnih…Bave se srećom. Nekako slučajno nalećući na raznorazna tumačenja dolazio bih do stavova koji su se kretali od toga da sreća u svom pravom obliku ne postoji, do toga da je pitanje trenutka, ili pak univerzumskog trajanja. Pa u skladu sa čuvšim ili pročitanim, kolala su i moja razmisljanja u vezi iste. Širok je bio raspon i nadovezujući. Kod mene je ona radila kao neki dragstor, non-stop. Da li je nje suštinski bilo ili ne, nije ni bitno…Ono što želim istaći svakako je da je ona bila stalno prisutna u mojim razmišljanjima. Uostalom, ko ne želi biti srećan?

Srećni svakako žele da zadrže svoj status, ako su ga uopste i svesni(uglavnom nisu), a nesrećnima je to prioritet bar u početku ako pre promene statusa ne odustanu, klonu i prihvate da sve najpre zavisi od nekog drugog, a ne bar polovično od njih samih. Kako god, i srećni i nesrećni teže sreći i to je, kada se spoji, očigledno čitav ljudski rod. Milijarde ljudi, kojih će za koju deceniju biti čitavih devet. Pa ko će ili šta će, sve njih, ili nas da usreći?

Ako podjemo od toga da svakom treba najmanje po jedna osoba za sreću, onda bi se ljudska populacija do te 2050. godine morala udvostričiti u odnosu na predvidjano. Dakle, 18 milijardi. Teško izvodljivo, a za našu planetu i teško podnošljivo da svako za sebe ima po jednu srećkicu ili srećka. O materijalnim stvarima još u je u tom smislu novonastajanja teško uopšte i sanjariti. Dakle, zaključak je prost. Moramo računati na već postojeće resurse. Nema proizvodnje ljudi koji će te usrećiti, niti kloniranja…ili stvaranja robota koji usrećuju ljude. Okrenimo se jedni drugima i pokušajmo da usrećimo jedni druge, jer drugo nista ne preostaje.

Pođimo samo od toga koliko nekome u svakom, pogotovu teškom ili divnom trenutku znači lepa reč. Koliko znači upućen osmeh, iskreno i iz srca…koji pritom niti šta boli, niti šta košta…Koliko znači mali znak pažnje? Poklonjen cvet, čokolada, napisana lepa reč, oslikana čestitka…ili najobičnija rumena jabuka na dlanu koji se ka tebi pruža? Znači isto koliko i sreća, manja ili veća…prva, druga ili treća…nevažno – bitno da je sreća.

Okrenuti jedni drugima, možda ćemo osmehom pokušati da dobijemo “efekat ogledala”, onaj kojim bismo postigli da se naša sreća ogleda u sreći druge osobe koja je kraj nas. Da ne mislimo samo o sebi, nego da malo pogledamo i druge oko nas, nama drage i bliske. Jer, od količine i trajanja njihove sreće može zavisiti i količina i trajanje naše.

Srećan sam. Nemojmo drugu reč prethodne rečenice akcentovati pogrešno. Nikako srećan jedini, već potpuno sa još nekom osobom, sa društvom i u društvu. Uslovna sreća koja kazuje da se potpuna i apsolutna može ostvariti u društvu osoba koji čine i deo tvoje, a i ti deo njihove sreće.

Šta je tu potrebno, koji je recept? Pa, ovako: malo razmišljanja, pažnje, razumevanja…u to umetnuti osmeh, dodati plastičnosti i elastičnosti…dobre volje, upornosti…sve to dobro izmešati i ostaviti tako da stoji nekoliko dana. Zatim servirati dragim osobama. Ne zaboraviti nikako da je osmeh jedan od glavnih sastojaka, kao i dobra volja i upornost. Čak i ako se rezultat ne vidi ili ne oseća odmah, ako ti se učini sve to nekako bezukusno ili bljutavo, a recept potpuno pogresan, nije poželjno odustajati.

Odustajanje donosi rizik otudjenosti, usamljenosti i nekompletnosti, dok upornost sa sobom nosi mogućnost potpunosti i trajnosti neke sasvim drugačije, danas malom broju ljudi dostupne, sreće. Druge sreće.

Zoran Todorović
Zoran Todorović
Osnivač „Pokazivača“. Tvorac novakovanja. Čovek koji od života želi sve ili ništa, a trenutno živi negde između.