14. Decembra 2019. | 09:16
Početna / Mesečina / Tode Nikoletić: Dva prozora

Tode Nikoletić: Dva prozora

Tvoje oči su moj kosmos
U koji bežim kad sam sam.
Ti znaš da mi često
Utočište treba.
U njih se skrivam ko kos
Koji od grabljivica beži.
Za lepše skrovište ne znam.
Od njih i ne postoji
Toplije mesto
Pod ovim kišobranom
Od neba što ko pašče
Na mene reži.

Sve više želim da sam
Kosmonaut
I da se bez rakete u njih stuštim
i tu zauvek smestim
I stopim.
Kad bi mi neko zadao nokaut
Pa da se od ljubavi onesvestim
A onda da sanjam kako ti usnama
usne ljuštim.
Kad bih imao krila ko dete
Pa da ti perjem trepavice golicam
Dok se od nežnosti lagano ne istopim.

Al nemam ništa osim sna
I vremena koje se tužno topi
U odrazu staračkih bora
Kad te se setim.
Ovu pomalo patetičnu pesmu
Pišem ti sa dna u kojem sam
Kralj tuge i mulja.
Jedino sunce su mi tvoje oči,
I, molim te, nikad ne sklopi
Ta dva prozora
Iz kojih svetlost kulja
U koja želim noćas
Da poletim.

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Tode Nikoletić

Tode Nikoletić
Ko sam zapravo ja? Pesnik? Sanjar? Putopisac? Snohvatač? Mali svitac čiji sjaj obasjava one koji vole, one koji rastu do deteta, One koji imaju krila da lete u bezgranično, i oči da vide beskonačno. Ili sam možda mornar bez mora, i gusar bez broda. Nešto kao Petar Pan nasukan u ravnici Panonije. Ko zna!? Verovatno sam kralj bez kraljevstva, Princ bez mača. Obućar koji popravlja svet. Marioneta čije konce pokreće zvezda. Pastir koji skuplja mirise šume u frulu I pretvara ih u zvuke. Možda sam… Možda sam… Biće ipak da sam samo obično DETE.