Na veliku žalost, strip Bosne i Hercegovine ima unikatan problem; čitalačka publika istog je već premala, a ne pomaže činjenica da em spoljni (neinteres publike u Srbiji, Hrvatskoj, Sloveniji itd.) em unutarnji faktori (istrajna podela na dva entiteta i sve netrpeljivosti koje to prate) dodatno ubijaju svaki momentum koji ova država ima vezan za kadar. Tačno je da ima napora sa obe strane dejtonske demarkacione linije da se ovo stanje popravi iole; Agarthi Comics, primera radi, redovno izbacuje manfre i manhwe, a nađu se tu i neki kurioziteti iz tipa Češke, Francuske, itd., dok Deveta dimenzija ne prestaje sa aktivnim promovisanjem noviteta, što provereno sa Starog i Novog kontinenta (Francuzi, Belgijanci, Amerikanci, Italijani) što eksperimentisanje (Etiopljani, Kinezi, Brazilci… spisak raste). No, domaći strip je ipak nešto u čemu entitet Srpske za nijansu više prednjači u odnosu na entitet Federacije. O, ima autora s obe strane, ali je Deveta dimenzija ipak jedno stamenije čvorište, dok se u Federaciji više nalaze primeri nezavisnih autora i podjednako nezavisnih izdavača.
A kako ni ja, a ni vi, nisam stranac po pitanju izdanja Devete dimenzije, red je bio da im se i vratim, na pravi način. A kako ćemo lepše nego putem „Stripovijetki“ – ovaj put od Alekse Šantića.
Spoj starog i novog
Model „Stripovijetki“ je već ustanovljen sa Petrom Kočićem. Dakako, u međuvremenu je i Darko Macan pokrenuo sopstvene stripovijetke, ali njegov koncept je umnogome drugačiji od ovog u Devetoj dimenziji, te se ne može reći da je reč o kakvom plagijatu ili kopiranju – jednostavko, reč „stripovijetke“ je prelepa i treba je češće koristiti. Ovaj put, preciznije 2021. godine, Predrag Ikonić i Milan Mladić su istu iskoristili da putem pet priča – „Osveta“, „Kradljivci“, „Amazonka“, „Ljubav sirotice“ i „Oče blagoslovi“ – čitaocima predstave malo poznat prozni opus Alekse Šantića, proslavljenog srpskog pesnika.
Dakako, kao i sa prethodnim „Stripovijetkama“, koizdavač je Narodna i univerzitetska biblioteka Republike Srpske. Interesantno je navesti da su ovo druge od dvaju „Stripovjetki“ gde je Deveta dimenzija delila izdavaštvo – iako ima zvanično tri stripa sa motivom „Stripovjedaka“. Ali polako, pisaćemo i o trećem. Naime, unutar ovog, prve tri priče je adaptirao Milan Mladić, a naredne dve Predrag Ikonić. Delineacija stilova je očita, i u crtežu i u koloru. Mladić je uglavnom ekspresivniji, sa više dubine, sa detaljima koji vazda krase em svakog lika, em svako okruženje. Ikonić, s druge strane, je znatno svedeniji i pojednostavljeniji. Ovaj stil će rabiti i za izdanja o srpskim bitkama i istoriji (ne stripovima, treba naglasiti, već ilustrovanim pričama) i tu naći novo uhlebljenje, barem što se poslednjih nekoliko godina tiče. Ali od stripa nije odustao.
Štaviše, mogu da apostrofiram da je upravo rad na ovim adaptacijama ispraksovao Ikonića. Iako je mnogo ranije crtao stripove, stil mu je uvek bio manje-više isti. Sve je bilo svrsishodno, ali malo je tu bilo eksperimentisanja. Sa ovim dužim pričama, počev od „Jazavca pred sudom“ pa nadalje, Ikonić je konačno napravio ozbiljne korake napred, i kao scenarista i kao crtač. Ovo samo kažem zato što se, njegovim rečima, poznajemo preko sto godina. I daće nebesa da ćemo se poznavati još najmanje stotinu pride.
Ali ajde da ne zapostavimo Milana. Moja omiljena priča iz ovog stripa je zasigurno „Amazonka“, a na drugom mestu je „Ljubav sirotice“ (šta ću, slab sam na kvalitetne ženske likove). „Amazonka“ pogotovo mi se svidela zbog ekspresivnosti i živosti koju Mladić unosi u apsolutno svaki kadar. U njegovoj zimi se čovek smrzne, što bi se po svilajnaćki reklo. Pritom, malo se govori o pejsažima koje je ovaj stripaš ispraksovao, a koji se mogu sami po sebi uramiti.
Sumacija
Nema mnogo šta da se sumira. „Stripovijetke po motivima Alekse Šantića“ su delo kakvo bi trebalo imati u školama, a pritom su i dokaz napretka Mladića i Ikonića u autorskom smislu. U celoj BiH, ne verujem da ima boljih strip autora za adaptacije književnih dela od ovog tima. I interesantno je to videti kao fenomen – Jovan Bratić i Goran Lojpur su tandem sa jedne, a Ikonić i Mladić sa druge strane. Ako računamo Dejana Šijuka i Tatjanu Vidojević, imamo već tri tandema. To je tema kojoj se nisam dovoljno posvetio – tandemi u stripu (jednom sam pisao o sestrama, ali valjalo bi vidokrug proširiti opet). A da tandemi funkcionišu, pa, ove „Stripovijetke“ su indikator dotične premise.
