Detinjstvo, reč koja nam lice boji osmehom, ono što svi osećamo kao debeli jorgan u hladnim zimskim noćima. Svako ga je proživeo na neki svoj način i svako voli da ga se seti, jer je ono sinonim za bezbrižnost, za lepo. Koliko puta smo čuli ono „uživaj dok si mali“ ili koliko smo puta to i sami izgovorili svojoj i drugoj deci. A baš smo hrlili da odrastemo, da što pre obujemo cipele velikog broja, misleći da ćemo sve kamenčiće koje u njima zateknemo, vrlo lako izbaciti i rešiti sve životne muke, samo kad smo veliki. Požurili smo da što pre brijemo brade, devojčice, da se što pre šminkaju i oblače modernu odeću, misleći da smo baš tad uspeli, tim što smo dovoljno stari za to. Negde mi se čini da smo pogrešili žureći za tim autobusom koji ka stvarnom životu prevozi odrasle. Sve one osobe koje su prestale da veruju u Deda Mraza, Božić Batu, Zubić Vilu, koje ne čitaju bajke i pesme i uglavnom su namrštene. Deluje vam poznato, imate ih u bliskom okruženju, možda ih pronalazite i u ogledalu? O, kako je ono tek okrutno, nikad nas ne štedi i uvek nam saspe istinu u lice.
A detinjstvo je jedna posebna planeta na kojoj nema takvih stanovnika. Postoje drugari, postoje bake i deke koje nas štite i čuvaju od svega, postoje i oni roditelji koji su uvek nasmejani, a otkrili su tajni sastojak za to – ostati večito dete. Ne, ne bi oni umeli to sami, ali postoje i oni čarobnjaci koji nam pomažu u tome. Videli ste ih sigurno. Oni su neka kombinacija Merlina i Gandalfa, izgledom i ponašanjem, umeju da podele tajnu, da otkriju tajni sastojak i da nas učine srećnim. Mnogo volim jednog od njih. Pisao je pesme, pričao je bajke, govorio je tiho i uvek pametno i razborito, milujući naše misli rečima, kao i pogledom ispod gustih sedih obrva, očima koje vire ispod oboda velikog šešira, gladeći svoju dugu, sedu bradu. Nije njegova tajna u tome samo. Njegova tajna je dar vremeplova za svakog ko ga je upoznao, jer mogli smo ga vrlo lako upoznati kao najvažnijeg stanovnika planete Detinjstvo. Taj čarobnjak nas je oblikovao u vrlo valjanu decu koja su svojim bakama i dekama bila onaj dar zbog kog su činili sve da nam ulepšaju život, a kroz naša sećanja mi ćemo uvek imati taj štit nepobedivosti pred životom kad nas napadnu razne karakondžule od problema. I naučili smo svi, živeti je lako kad si dete, bez obzira koliko godina imaš.
Voleo sam subote, pogotovo one sunčane, pune proleća u sebi, koje sam provodio kod babe i dede, spavajući u prostirci velikih debelih jastuka i jorgana, presvučenih kariranim jastučnicama, najčešće crvenog i plavog dizajna. Voleo sam kad me probude u 7, jer su tad pili kafu, a meni spremili belu, dobro zašećerenu i onu vruću lepinju za koju je deda uranio kod onog čike Albanca koji je držao pekaru kod autobuske stanice. U 7 i 10 se gledao crtać, nije ih bilo kao danas po 24 časa bez prekida i svi i svakakvi. Ako bih ga tad propustio, morao sam da čekam vreme pred večernji dnevnik i poslednju priliku. Jedino nedeljom prepodne, bila je ta privilegija da se crtaći puštaju čitava dva sata i to je bilo jedno magično iskustvo za svu decu mog uzrasta. Pamtim trešnju, rascvetalu, kako pruža mnogo hlada, golubove letače dedine kako skakuću po terasi i krovu, česmu ispod trešnje, kantu punu vode ispod nje i vrapce koji su tu gasili žeđ. Sećam se maka koji se suši na malenom stolu, na suncu, na sredini dvorišta i ulice bez automobila. Promiču mi trenuci gde u maloj, dečijoj sobi, nekad moje majke i ujaka, po tamno braon tepihu sa svetlim krem šarama, slažem stripove i presabiram kolekciju Zagora, Bleka, Marka i Mister Noa. Paninijevi albumi su na posebnom mestu, Životinjsko carstvo, oni sa Diznijevim junacima i omiljeni fudbalski. Italija ’90 i svi oni igrači jugoslovenskog fudbalskog prvenstva iz sezona ’90-’91-’92. Kroz sve to sam učio da čitam, sabiram i oduzimam, verujem da dobro pobeđuje i mnogo toga što je trebalo jednom čoveku u obličju deteta. Posle ručka bih čekao da se ohladi karamel fil za oblande, da se dohvatim grebanja šerpe, a pre nego što se ručak slegne i sva deca iz ulice okupe u popodnevnoj i večernjoj igri, usledio bi kaubojac na tv-u.
Sećam se prema Somboru u poljima platana, dedinog konja kog sam voleo, Zlatana i one štrudle sa višnjama. Sećam se paorske prikolice ili što bi moji u Sremu rekli, špeditera, pod kojom sam sedeo čekajući babu i dedu da naseku „kurzovinu“, srpom i špagom povežu, utovare i lagano krenemo nazad. Onih trenutaka kad me Zlatan ošamari repom, pa sevanja kamdžije zbog toga i Luksa, vučjaka, koji je uvek lajao u donjem dvorištu. Rekao sam jednom kao dete da ću uvek tu dolaziti vikendima, čak i kad odrastem. Tad sam pogrešio. Ne zato što sam rekao nešto pogrešno, već zato što sam napustio tu planetu, taj bastion srećnog detinjstva. I sad, kad babe i dede više nema, kad prošetam starim ispucalim betonom po dvorištu, zastanem kraj česme na kojoj kanta više nije, a vrapci su odavno odleteli. Kad sklopim oči začujem lepet krila viskoletača, čujem staru kruparu iz štale i osetim miris pogače koju je baba u predsoblju izvrnula da se hladi. Zažalim što sam odrastao i požurim kući da probam da naučim da opet budem dete što je više moguće. U tome mi pomaže ćerkica, a i ja njoj da to ostane dugo i da nikad ne napušta tu svoju planetu. Ima je i ona kod svojih baba i deda, a ja kupim kartu za taj voz čitajući joj bajke i pesme dečijih pesnika. Kao neko ko piše, mnogo se divim tim ljudima i iskreno se nadam da ću družeći se s njima primiti taj pelcer i objaviti jednom knjigu posvećenu deci, koja će mi biti poput pasoša za tu planetu Detinjstvo koja nam je svima, u stvari, domovina. Svima koji smo bili i težimo da opet budemo deca.
Mnogo nam u toj misiji pomažu naši heroji, čarobnjaci, sa bradama i brkovima, šeširima i debelim naočarima. Oni su večni kao i njihova dela. Sabrana sa svih krajeva sveta pred našim očima, za naše duše. Egziperi, Andersen, naši, čika Duško, Ršum, Raša… Mnogi još koji stvaraju i stvaraće. Nekad su nam vidljivi, nekad ih samo čujemo kroz reči, nama, deci, napisane. Kažu da je jutros otišao jedan čarobnjak. Upalio sam tv i video reprizu emisije mog detinjstva, Fazoni i fore. Nije, video sam ga. Otvorio sam jednu knjigu i pre škole ćerki pročitao neke stihove, čuo sam ga. Nije. Dok god bude tu, znaću da nije otišao. To samo odrasli misle. Kad se vrate sebi i svojim sećanjima, pronaći će ga na onom mestu gde su ga i ostavili, na planeti Detinjstvo.
