fbpx

Internacio-naši 03: Naglo skretanje ulevo (Dan kada je počelo leto)

Postoje velike priče. Priče o opevanim i neopevanim junacima, epskim borbama, neugašenoj ljubavi, čvrstom rodoljublju. Priče o bogovima i boginjama, polubožanstvima, junacima, kraljevima, carevima, grofovima i plemstvu, kao i jednostavno ljudima časne krvi. Postoje i velike antipriče, o antijunacima, o ljudima sa greškom, o onima koji na svojim slabim plećima nose ceo svet, o nepokorenim pustarama našeg besmislenog sveta. Priče koje su preteške za običnu individuu da je svari iako su sa stanovišta individua običnijih od glavnih junaka velikih priča. A postoje i jednostavne priče. Priče iz perspektive nekog kome je neretko glavni uspeh u toku dana isplata računa i nabavka pakle cigara. Ove priče se komotno mogu nazvati i naivom; „Dan kada je počelo leto“ je, tim obrascem, naiva u stripu.

Nisam fan naive. Štaviše, prezirem je. Previše je repetitivna, nema prostora za pravu imaginaciju i najčešće je poput dnevnih novina – preštampava isto praveći se da donosi novo. Naravno, ima izuzetaka, i ovaj strip je jedan od istih. Naravno, ni sam on nije dovoljan da ovaj autor promeni mišljenje o naivi i naivcima (i sam pati od pojedinih mana svojstvenim pomenutom pravcu, ali o tom potom), tek je tu da pokaže da malo vrednosti može postojati svuda.

Priča iz pera Đurića i olovke Frančeska Kontea je pretežno o jednom danu dvojice seoskih momaka, Ajsa (Krešimira) i Krivog (Vuka), tačnije o najdužem danu u godini. Prosečni tinejdžeri sa prosečnim usponima i padovima. Nemaju po jednog roditelja; jedan od vodećih uzroka zašto piju i puše kao odrasli. Dobijaju povremeno batine od lokalnih siledžija. Svako ima svoju simpatiju o kojoj danonoćno misli na najlascivnije moguće načine. Povremeno odgledaju pokoji film ili proplivaju u kanalu. Obojici se smeši nestašica novca, kezi pesnica Dobrice i njegovih pajtaša, a opet nekako sve to ne odskače od ambijenta provincije.

foto: Predrag Đurić
foto: Predrag Đurić

Ovaj ambijent je možda i najveća „mana“ ovog stripa, i ironično i bukvalno rečeno. Ironično rečeno zato što se, glede priče, postavlja kao odlična kontrastna pozadina glavne radnje. Obojica momaka završavaju kao gubitnici. Krivom hapse oca, a Ajs se pobije sa ljubavnikom njegove majke i jedinim iole sigurnim izvorom prihoda za njih. Nasilje je obilno, pogotovo u trećem činu stripa. A sve to proguta tihi dan, nenaglašeni vojvođanski ambijent, ravnina.

Bukvalno gledano, ta ravnina je mana zato što ne dopušta prostor varijaciji. Isti problem deli i većina umetnosti i spisateljstva naive. Sagledano sa vizuelne strane, nema mnogo odskakanja. Likovi i pozadine se gotovo stapaju, a i sami likovi mogu sa sigurnošću da se proglase klonovima jedan drugog. U jednoj od recenzija ovog strip albuma (objavljenog u prvom broju „Vojvođanskog stripa“) naglašen je izbor Frančeska Kontea da Ajsa i Krivog predstavi kao gotovo identične. Iako je svrha za to skoro pa jasna (prikaz svakodnevnog čoveka, bez jasne distinkcije radi poistovećivanja), nameće se ono krucijalno pitanje stripovskog jezika, a to je da u strip-tablama ne sme biti trenutaka monotonije, pogotovo ako je priča na više mesta aktivna i pokretna poput ove. U nekolicini kadrova, recimo, je nemoguće razaznati ko je Ajs a ko Krivi, iako nose različitu odeću. Uz to, neki crteži su sami po sebi nejasni i moguće ih je dokučiti tek nakon dobrih par minuta studiranja. Još jedan jasan primer ovakvog vizuelnog umora jeste debljina kadrova, odnosno preciznije debljina granica kadrova. Verovatno takođe stilistički izbor Kontea, granice su debljine smederevskog zida. Ovakva repeticija i dodatno uokvirenje već teško razaznatljivih crteža samo pojačava sličnost „Dana“ i (labavo iskorišćen termin) remek-dela naivaca.

Sa druge strane, ono što izdvaja „Dan kada je počelo leto“ kao vrhunac te pseudo-naive jesu interakcije između likova. Naravno, razgovori i čarke Ajsa i Krivog uzimaju primat ovde. Jedan, Krivi, ima vajb Filozofa iz filma „Lajanje na zvezde“ – tinejdžer sa crtom inteligencije i ništa manje hormona. Situiraniji je od dvojice, na stabilnijim nogama i sa za nijansu idealistički obojenijim pristupom prema gotovo svemu. Ajs je zreliji, prizemniji, sa nešto više muka. Prava dinamika za opis ove dvojice je Vins Noar/Hauard Mun iz serije „Moćni kosijaneri“; lepršavi idealista i skrhani realista. Dve strane jednog novčića. Doduše, onaj naivni deo upada, jer gorenavedeno sačinjava možda po pedeset posto svakog od njih. Ostalih pedeset odlazi na adolescentluk i naestnjačke koještarije. Naravno, ovde ta i takva naiva funkcioniše jer su deca tog uzrasta pretežno ista u poljima ljubavi, seksa, emocija i nadobudnosti.

Ostali likovi su tek toliko interesantni kao vatreni dvojac odozgo. Ajsova majka je odličan primer osobe sa životom koji visi o tri končeta koji pucaju ujednačenom brzinom. Pomalo Stokholmskog sindroma, pomalo očaja – da, tu je. Dobrica je sila prirode. Njega je nemoguće rešiti se, i kao takav kakav je, lavina, funkcioniše savršeno. Sa druge strane, likovi pajkana i dve glavne pomenute devojke (Ljubica i Slobodanka) nisu preterano razrađeni . Jedan deluje kao bespotrebno gurnuta deus ex machina, a druge dve bi lepo pripomogle priči sa nešto više učešća. Čika Miroslav je možda najinteresantniji od sporednjaka. Sa svojom karakterizacijom – nasilan, nabusit, navalentan, ostali pridevi na „na-“, a uz to voljan da pripomogne i da deli svoje užitke sa osobama koje ne voli preterano – izgleda skoro šekspirovski. A igrom slučaja je još jedna osoba koju je progutala učmalost provincije, te je savršen na svom mestu u ovom sočinjeniju.

Sve u svemu, „Dan kada je počelo leto“ nije delo koje se svrstava u sami vrh srpskog stripa, čak ni kada se zadnjih deceniju i po uzme u obzir. Ali u sebi sadrži dovoljno elemenata one prirodne, lokalne priče koju povremeno valja poslušati. Dođe kao ona mesna novost koja se širi usmenim putem – pomalo je slatka, pomalo gorka; navede i na suzu i na osmeh, ali se nadasve stopi u letargiju i ostaje jedno interesantno sećanje. Sećanje kakvo, u pogodno vreme, valja podeliti sa drugima.

Ivan Veljković
Ivan Veljković
Recimo da ova persona voli umetnost. Recimo da ova persona smatra da je umetnost mnogo širi i bogatiji pojam od onoga što ljudi uglavnom pripisuju tom terminu. Recimo da se umetničke vrednosti nalaze podjednako i u književnom delu, i u slikarskom delu, i u filmskom ostvarenju, i u video igri, i u ostvarenju na polju stripa. Eto, rekosmo dosta (a opet nedovoljno), a pisaćemo još i više (i naravno, nikad dovoljno).