fbpx
spot_img

Интервју са Зором Вилотић – најмлађим пилотом у Србији

 

Зора Вилотић – пилот

Ти си млада, лепа и храбра девојка која је са мало година начинила велике кораке и остварила велики успех. Реци нам за почетак, када се код тебе родила љубав према ваздухопловству?

Била сам још увек у пеленама када се та љубав десила. Чим сам проговорила, врло одлучно сам понављала „ја желим да будем као тата“. То ми је отац испричао годинама касније. И заиста, та љубав и решеност су одувек били и остали саставни део мог живота. Љубав коју осећам према небу је безусловна и неизрецива. Заправо, највећа драж је у физици, односно у природи која нас награђује својом лепотом, складом и миром којим одише. Волим свог тату исто колико и ваздухопловство. Хвала му на свему што ме је научио. Одличан је инструктор, увек је био ту да ме подржи и научи свему везано за летење. Провели смо пуно сати у заједничком понављању процедура, изнова и изнова. Захваљујући њему сам добила прилику да са само 14 година почнем да летим.

Како тата реагује на позив који си одабрала, претпостављам да је веома поносан на тебе?

Вероватно ћу то схватити једног дана када и сама постанем родитељ. Тата каже да је поносан до неба и назад. Небо је наш живот. Знам да би ме подржао и погурао где год мене моја жеља повела. Он ће увек бити мој ветар у леђа и безусловна подршка. Знате како он воли да каже „Ти си ћерко, татин син“. Наследила сам га по карактеру и по свему другом, а највише по љубави према тој слободи коју летење пружа.

Зора Вилотић са татом, Александром Вилотићем

 

Шта те још инспирише осим ваздухопловства? Како видиш себе у будућности?

У будућности, себе видим као борбеног пилота. Цела сам спремна да се дам и предам том циљу. Поред летења, бавим се природом и природним наукама, завршавам метеоролошку школу и то су моја главна интересовања. Одувек сам била природњак, још пре него што сам се (како ја волим да кажем), удала за авијацију. Моји родитељи су мислили да ћу бити доктор природних наука и да ће ме свуда по свету знати по томе. Тако да је физика нешто што ме инспирише до бесвести.

Колико подршке добијаш од другова и другарица у школи и ван ње, везано за твоје ваншколске активности, односно летење?

Од прве године сам имала пуно подршке од другова и другарица у школи, као и у Аеро клубу у Трстенику. Нарочито су били уз мене у периоду када сам спремала испите пред полагање, за стицање летачке дозволе. Сећам се како су ми другари у школи помагали око спремања испита који се зове ваздухопловна метеорологија. Ја сам тада учила нешто што у школи тек сада учимо, на четвртој години. Хвала им пуно, неизмерно ми је значила њихова помоћ тада.

 

Ушла си у историју ваздухопловства, реци нам нешто о томе?

Ја сам се те, 2017. уписала у историју ваздухопловства. Постала сам најмлађи пилот у историји Србије. Јесте лепо звање, али ништа ми не би вредело да нисам наставила даље. Најбитније је истрајати у оваквом позиву. Ретки су људи који одустану. Када се већ нађете ту, значи да сте имали много велику жељу да будете ту и нећете лако одустати од прилике да поново и поново доживљавате тај коначни ужитак који сте дуго чекали.

Како би описала осећај који имаш када се нађеш међу облацима?

Кад седнете у ваздухоплов и затворите кабину, баш сва дешавања и сви људи из вашег живота остају на земљи. Сваки проблем који имате, остаје на земљи. Ви сте тада сами са собом, потпуно сте своји и потпуно слободни. Када останете сами на висини, када сте на дужим летовима, десе вам се птичице под крилом, које се крећу истим ваздушним струјањима које ви користите. Тада постајете једно са птицама, постјете једно са природом. Природа је на вашој страни, ако знате да се правилно опходите према њој.

Зора Вилотић у једрилици

 

Колико често се у данашње време срећу млади људи, пре свега девојке, који гаје љубав према авијацији, као ти?

Нажалост, веома ретко. Постоји Удружење жена летача Србије – чији сам члан, коју чини мало старија посада, али имамо неколико девојчица по Србији које лете. Има нас, али смо у мањини јер овај спорт није толико промовисан. Младим људима треба приближити и објаснити то непроцењиво и неупоредиво искуство. Реакције људи на које најчешће наилазим, везане су за страх од висине, који се – по мени, заснива на недовољном познавању физике. Реално, у ваздуху смо много сигурнији него на друму. Живети слободу најближе небу, значи живети живот пуним плућима.

Каква су узрасна ограничења када је у питању обука за пилоте? Можда неког од читалаца инспирише твоја прича.

ICAO (Интернационална организација цивилног ваздухопловства) дозвољава да са 14 година уђете у процес обуке и са 16 добијете летачку дозволу. Тада такође можете почети да се школујете на једномоторним авионима, за шта дозволу добијате тек са 18.  То је пут којим сам планирала тада да кренем, тренутно сам на једрилицама, али свакако планирам да идем даље. Љубав коју гајим према ваздухопловству није истрошив ресурс, тако да је ово почетак пута за мене.

Колико новца је потребно уложити за почетак, за основну обуку пилотирања?

Искрено, овај спорт је скуп, али вреди сваког уложеног динара. Верујте да нећете жалити уколико потрошите новац на једну од обука, уместо на неко егзотично летовање. Летачко искуство је далеко изнад свих врста уживања које сте до сада искусили.

Која је твоја порука млађим генерацијама?

Дођите да се дружимо и заједно живимо живот пуним плућима. Дођите макар да се информишете и упознате људе који вас могу инспирисати. Свима најискреније препоручујем Аеро клуб Трстеник јер су тамо људи које обожавам. То је мој матични клуб, у ком увек влада опуштајућа и топла атмосфера и где се никада нећете осећати као странац. Ту ћете наћи верне учитеље и пријатеље, показаће вам шта је лепота живљења и помоћи вам да напредујете, као што су помогли мени.

Зора Вилотић и Анита Пешић

Anita Pešić
Rođena je u Nišu 1987. godine, a po struci je vaspitačica – specijalista dramskog vaspitanja. Radi u vrtiću i ponosni je član „Asocijacije najboljih nastavnika u bivšoj Jugoslaviji – ANN EX YU“. Piše ljubavnu i rodoljubivu poeziju, a pre svega poeziju za decu, kojoj je najviše posvećena. Do sada je objavila tri zbirke pesama za decu različitih uzrasta: „Boje duše moje“, „Bašte iz mašte“, „Let u svet“ i jedan dramski tekst (za decu i mlade) pod nazivom „Sunčica i sedam čarobnica. Zastupljena je u međunarodnim zbornicima poezije za decu i odrasle, a njene pesme su prevedene na engleski, bugarski, makedonski i romski jezik. U slobodno vreme, bavi se lutkarstvom, slikarstvom i fotografijom. Prepoznatljiva je po unikatnim lutkama koje izrađuje na osnovu dečjih crteža i fotografija.