fbpx

Историја коју тек треба прочитати: Аписов сепаре

„АПИСОВ СЕПАРЕ”

 После разговора са новинаром и публицистом Микијем Лазаревићем објавио сам текст „Јавор порастао у Стару Србију”. Да би добили пуну слику значаја личности који су тада боравили у Крагујевцу и објеката у којима су се филмском брзином за време Великог рата доносиле судбоносне одлуке разговарам са са академиком професором др Жељком  Зиројевићем публицистом који је написао четири књиге о животу Драгутина Димитријевића Аписа.

  • ПО ЗНАЧЕЊУ ВЕЛИКАНА КОЈИ СУ БОРАВИЛИ У  СЕПАРЕУ У КАФАНЕ ЈАВОР САДА „СТАРА СРБИЈА ПРЕДЛАЖЕТЕ ДА СЕ ЗВАНИЧНО НАЗОВЕ „АПИСОВ СЕПАРЕ”?

За све оне познаваоце историје, који се баве историјом Крагујевца и Шумадије: историчаре, историографе обавезни део „литературе” су кафане и хотели.

Сада ћу се задржати на сегменту хотела „Гушић”, који се тада налазио по адресама на углу Бранкове и Краља Николе број 21 и кафане „Јавор” која се налазила на адреси Карађорђева број 59, заправо о предњем левом делу, сада наше култне кафане „Стара Србија”.

Зашто говорим о том хотелу и кафани, јер говорим о култним кафанама и окупљању официрског кора 1915. године. Позната је чињеница да је у хотелу  „Гушић” сада хотел „Зеленгора” одседао из зграде „Српске врховне команде”,  војвода Радомир Путник после свакодневних радних обавеза. Имао је свој сто и јео једну те исту храну: „посни пасуљ и љуту црвену роткву. Његово долажење и боравак у хотелу  “Гушић” био је какав је био и војвода: тих и нe наметљив, педантан, али изузетно скроман. Нормално ту су долазили и његови сарадници.

Ту нам је значајна једна ствар: Ту је долазио човек „енигма”, прича о себи и за себе тада начелник Обавештајног сектора Српске врховне команде генералштабни пуковник Драгутин Димитријевић Апис. Међутим ту морам посебно апострофирати кафану „Јавор” сада „Стара Србија”, која је била у свом одвојеном делу „сепареу”, званично место сакупљања Аписових сарадника, симпатизера и припадника организације „Уједињење или смрт”. Значајно је да је у то време боравила „Српска врховна команда” била смештена у згради Суда, а у згради некада ПКБ-а били је седиште регента Александра Карађорђевића. О том периоду на згради постоји и спомен плоча која сведочи о његовом боравку у том објекту за време Великог рата. Када говорим о „Старој Србији – кафани “Јавор” треба да истакнем да је из тог времена сачувано врло мало докумената.  Али, постоји једна значајна фотографија из сепареа. На њој се налази најбољи део официрског кора Српске војске. Посебно морам напоменути да је на њој поред Аписа Слободан Јовановић доктор права председник Владе Александра Карађорђевића.

На Опленцу се налази лични блок Александра Карађорђевића! Као човек који се бави науком, имао сам прилику да прочитам све странице тог блока. Посебно ме је привукао део датиран 1913. године када је Александар Карађорђевић уписао сва имена чланова „Црне руке”.

То није могао да уради обичан човек, ако у то време није био близак организацији. Не треба искључити ни могућност да је био и припадник организације.

Желим да ваши читаоци први пут виде затворену причу и део историје затворене за јавност. Мало људи се бавило бриљантно овим „блоком” у Александровом личном блоку педатно је уписано свако име, од оснивача, чланова, чак је уписан и сума чланарине које је члан уплатио. То све наводи на претпоставку да је Александр Карађорђевић био близак том кругу, ако није бипо припадник органиције „Црна рука”.

 

 

Сама чињеница да регент Александар Карађорђевић није волео људе блиске Апису, је везана за тада пуковника Петра Живковића, који је за време Солунског процеса формирао организацију  „Белу Руку”.

Белу Рука је била „зло” за Аписа и српске официре. Петар Живковић је учинио да се најбољи део официрског кора Србије из састава Црне руке осуде и униште.

Загонетна је и смрт војводе Војина Поповића Војводе Вука. Занимљиво је то што је у све те догађаје Петар Живковић умешао своје прсте. Зна се за њега да је био подмукао и суревњив човек.

 

Друга фотографија која је значајна потиче из хотела Глушић, снимљена негде око јануара 1915. године. На фотографији су Драгутин Димитријевић, Добривоје Бакић, Вукоман Арачић легендарни командант Ужичке војске и друге присталице Аписа, и занимљиво Живко Павловић заменик војводе Путника.

Апис у Јавору

 

  • ДОГАЂАЈ ИЗ ЗГРАДЕ СУДА?

У канцеларију војводе Радомира Путника јануара 1915. године, која је била у згради данашњег Суда, изненада без најаве бануо је регент Александар Карађорђевић. Ушао је без поздрава са стари ратником и творцем великих  победа на Церу и Колубари, ауторатативно, али бахато, у даху омаловажавајући наредио:

„ Ти, да за све ратне операције и наредбе у вези са тим, тражиш од мене сагласност! Убудуће ћеш по мом мом личном ставу и нахођењу и личној одлуци премештати и постављати официре”!

Разлози за ову реченицу је био што је регент планирао да са места начелника обавештајне службе склони Драгутина Димитријевића Аписа и да склони све остале „црнорукце”. У тој противзаконитој одлуци прсте је имао и Никола Пашић који је створио неку своју обавештајну службу. Стари лисац није волео Аписа.

Војвода Путник је мирно саслушао и одговорио шта му је речено и сталожено одговорио:

„Престолонаследниче, као што вам је добро познато, ја као начелник штаба Врховне команде сам пред народом Србије и Владом одговоран сам за вођење рата и свако распоређивање официрског кадра. Нормално је. да ћу ја Вас о свему обавештавати”!

„Ја сам престолонаследник и биће онако како ја одлучим. Је ли ти то јасно”? Осоро и надобудно издире се Регент на начелник штаба Врховне команде Србије.

„Ја ћу о овоме нашем разговору и вашем ставу обавестити Владу Србије. Ако она то са вама расправи и прихвати ваше жеље, „подвлачим ваше жеље”, ја се повлачим са свога положаја”,  достојанствено одговара начелник штаба Врховне команде Радомир Путник.

Уместо поздрава Регент Александар се жустро окреће, љутито шиштећи избацујући ваздух кроз нос и излази трескајући вратима уз бујицу псовки….

Војвода Путник наређује свом помоћнику Живку Павловићу, да о догађају телефоном обавести председника Владе Србије. Пуковник Павловић је позвао Пашића који се налазио у Нишу. Чувши ту вест Пашић је одмах допутовао у Крагујевац. Желео је да се овај сукоб регента и  војводе што пре реши. Отишао је прво код Регента и рекао му:

„Ваше височанство није време за трвење и размирице. Дајте да нађемо неко решење и сами видите да је земља у завидно тешкој ситуацији”.

„Неђу дозволити Пашићу да Путник о свему одлучује! Ја сам краљ а не он”, рекао је престолонаследник, заборавивши да је „Краљ” био његов отац „Петар I”.

Пашић је и даље тражио мирно решење рекавши:

„Па добро ја ћу урадити овако, нака Путник води ратове, а ви Александре да вршите распоређивање официрског кора”.

Овим предлог престолонаследник се задовољио, јер је овај пут, први пут имао могућност за краљевску освету. Прво је сменио марта 1915. године Драгутина Димитријевића Аписа, поставивши га га за начелника штаба Ужичке војске. Склонио га је са важног кључног места за Српску војску.

То је прича која се десила у Крагујевцу у кафани „Јавор” и која се дешавала у хотелу „Код Глушића”. Непознаница историје, али легенда отвара пут да се кафана „Јавор сада Стара Србија и Сепаре” у коме су боравили „црнорукци” и Драгутин Димитријевић Апис гледа на један други начин и да се одужи овом делу српске историје. То завређује град Крагујевац, као модерна српска престоница, али и кућа у улици Кнеза Михајла, бивша ЈНА број 11. где је живела Ружа Туцаковић Аписова дружбеница. Кућа ће добити плочу са натписом о тој кући и ко је боравио у њој.

 

  • КАФАНА СРБИЈА ЈЕ И ВАША КАФАНА?

Ићи у кафану, или седети у кафани, значи бити добар човек, бити боем, бити луталица. Осудио сам себе на вечна лутања, луталици није потребно мировање, говорио је Апис.

Краљ Александар када је дошао 1934. године на прослову стогодишњице  Гимназије одсео је у хотелу „Код Гушића.” Запамћено је да Његово Краљево Височанство није хтело ни случајно да прође поред кафане Јавор, за кога су везивале непријатне успомене, плашећи се да ће се из кафане појавити дух Драгутина Димитријевића.

  • ВРАЋАЊЕ ДОСТОЈНСТВА АПИСОВО ИМЕНУ?

Ми смо овде у Крагујевцу започели акцију враћања достојанстава имену Драгутина Димитријевића Аписа и враћање његових земних остатака у Србију из Солуна. Подржао нас је је тадашњи министар одбране Александар Вулин и многи други одговорни људи, јер: Драгутин Димитријевић Апис, Раде Малобабић, Љуба Вуловић заслужују да почивају у Србији, за које су дали све и своје животе. Неоправдано су били оптужени и осуђени, на неправедном, на измишљеном Солунском процесу у  коме су Никола Пашић и Петар Живковић измислили атентат у Острву, лажима и подмићивање обезглавили су најбољи део официрског кора Српске војске.

  • ИСТОРИJСКА СЕЋАЊА

Извор за ове податке су књиге „Истина о Апису” која је досад доживела четири издања и роман „Ноћ Аписа” нашег саговорника публицисте, академика професора др Жељко  Зиројевића.

Драгутин Димитријевић Апис је рођен 5. августа 1876. године у Београду. Отац Тодор се по његовим рођењу преселио у Крагујевац у потрази за послом који је пронашао у фабрици оружја. Тодор и његова мајка Јованка, учитељица имали су троје деце, са којима су се вратили у Београд после неколико година. Отац му умире 1881. године. Димитријевићи се пресељавају у Краљево, па у Ниш.  Драгутин уписује 1892. године војну академију у Београду. На пријемном испиту добија надимак Апис. Четири године касније је потпоручник у Седмом пешадијском пуку у Београду. Завршава курс за Генералштабског официра 1899. године и добија чин поручника.

Јануара 1911. године у сепареу Старе Србије запамћен је његов оштар разговор са регентом Александром платио је главом 13 јуна 1917. године.

Маларијска грозница 1912. године спречава га да учествује у Балканском рату. По избијању Првог светског рата постављен је за начелника обавештајног одељења Главног генералштаба српске војске, где се доказује стручношћу и довитљивошћу за придобијање људи за рад у његовој служби. Од марта 1915. године преузима дужност Начелника штаба Ужичке војске, па премештен на дужност Начелника штаба Тимочке војске, са којима се повлачи преко Албаније до Солуна. У Солуну бива постављен за начелника штаба Треће Армије. Одликован је Карађорђевом звездом, Белим орлом и другим одликовањима. Али, 15. децембра 1916. године од како је ухапшен, трагична је личност са осам својих истомишљеника другова у монтираном Солунском процесу у коме се престолонаследник Александар Карађорђевић обрачунао са организацијом Црна рука.

  • Напред децо моја, За вашим командантом виче својим људима на левом крилу српских трупа на Дрини. Са револвером у једној, са бомбом другој се ставља на чело контра напада пуковник Димитријевић. Забележено у књизи Велики дани Србије 1914 – 1918. године на страни 59, под насловом „Храброст пуковника Димитријевић.”
  • Драгутин је био дух наше војске. Сваки њен успех био је његово дело. А сада га Пуковник Петар Мишић вређа. „Мајор Лазић приликом Солунског процеса 1917. године”.
  • АПИС О СЕБИ

– Немам зло срце. Ако је нешто важно и и у општем интерсу, онда не радим за себе, ни за своје добро, већ за добро народа који волим највише на свету!

„Апис на Солунском процесу 1917. године”.

– Умрећу мирно и чисте савести. Нећу осетити никакав бол пошто умирем од српске пушке, уверен да умирем само зато што су надлежни нашли да моја и смрт мојих другова потребна за добро Србије. „Апис неколико сати пре стрељања.”

Живела Велика Србија! Живела Југославија ! „Последње речи Драгутина Димитријевића Аписа”.

  • СЛОБОДАН ЈОВАНОВИЋ О КАРАЂОРЂЕВИЂИМА

– Александар је Карађорђевић, а Карађорђевићи не умеју да праве пријатеље. Од људи не тражи оданост, већ удвориштво, а ја удворица нисам! Апис о Александру у разговору са Слободаном Јовановићем у књизи „Моји савременици”.

ТЕКСТ ЗАКЛЕТВЕ ЗАВЕРЕНИКА ЦРНОРУКАЦА

Увиђајући сигурну пропаст отаџбине, ако се досадашње стране продужи за најкраће време, и оглашавајући као најглавније виновнике за све краља Александра и његову милосницу Драгу Машин, заклињемо се и потписима својима обавезујемо да ћемо их побити. На престо српски опран крвљу ових бешчасника, довешћемо Петра Карађорђевића, унука Вождовог и сина законитог кнеза пок. Александра Карађорђевића.

 

Тајно патриотско државних службеника удружење „Уједињење или смрт” у циљу остварења народних идеала уједињења Српства донела Устав 9. маја 1911. године.

Ја Н. Н. ступајући у организацију „Уједињење или смрт” заклињем се сунцем што ме греје, земљом што ме храни, Богом крвљу својих отаца, чашћу и животом, да ћу од овог часа па до смрти верно служити задатку ове организације и увек бити готов, да за њу поднесем све жртве.

Заклињем се богом, чашћу и животом, да ћу све тајне ове организације собом у гроб понети.

Заклињем се богом, чашћу и животом, да ћу све наредбе и заповести безусловно извршавати.

Нека ми суди Бог и моји другови у овој организацији, ако ову заклетву хотимично или нехотично не извршим или прекршим.

Текст заклетве је написао Драгутин Димитријевић Апис.

СТАРА СРБИЈА БИЛА ЈЕ ВЕЛИКА СРБИЈА

Србија до Токија

Стара Србија је историјски и географски појам, настао под утицајем геополитичких промена у XIX  веку стварањем Кнежевине Србије. Области које су остале под турском влашћу, a чиниле су језгро средњовековне Србије, а које су препознатљиве као простор Стара Србија. Просторни опсег појма Стара Србија у стручној литератури и публицистици употребљава се у ширем или ужем значењу. У ужем смислу, појам обухвата Стару Рашку, Косово, Метохију, највећи део Вардарске Србије која је сада део вардарске Македоније.

Шири појам по кафанским причама је „Србија до Токија”

Miloš Ignjatović
Miloš Ignjatović
Priređivač Šumadijskog ateljea. Fotoreporter ,,Blica'', ,,LID-'a'', ,,Sportskog žurnala'', ,,Svetlosti'', ,,KG novina'', ,,Politike''.