fbpx

Jedno lepo otkriće

Dve reči: Daft Pank. Dvojac iz Francuske, disko-haus pioniri, DJ-evi sa maskama-šlemovima koje nikada ne skidaju sa svog lica (čak ni u intervjuima, čak ni iza scena; anonimnost lica je ovde ključna). Ne postoji detinjstvo na koje nisu uticali od svoje pojave ranih devedesetih – pesme koje padaju na pamet su „Around the World“ i „Technologic“, a nešto kasnije i jedan od favorita potpisnika ovih redova „One More Time“. Ali, naravno, prava je draž kada isti ti ljudi koji su uticali na tuđe detinjstvo sarađuju sa genijem koji je uticao na njihovo. A to je Leiđi Macumoto, legendarni manga ilustrator. Macumoto je uglavnom poznat po svojim svemirskim operama, kao što su „Svemirski vojni brod Jamato“, „Galaktički ekspres 999“ i definitivni vrhunac njegovog stvaralaštva „Svemirski pirat kapetan Harlok“. Macumotovi likovi su izričito prepoznatljivog izgleda, svi suvonjavi, tanki, vitki, melanholični, dugih kosa, izduženih dubokih očiju i nežnog, skoro vilinskog kretanja. U njegovim delima prepoznaje se težina jedne opere u sklopu žanra svemirske opere, i zato i dan-danas ostaju neoborena i popularna.

foto: frankiecreviews.wordpress.com
foto: frankiecreviews.wordpress.com

Macumoto je, pak, u saradnji sa Daft Pankom služio uglavnom kao konsultant i nadzornik njihovog animiranog projekta „Interstela 5555“. Na površini film nije ništa drugo do kvalitetna animacija sa njihovim albumom „Discovery“ u pozadini umesto dijaloga i ono malo zvučnih efekata što se provuku. Ispod površine je uspavani hit koji definitivno zavređuje mnogo više pažnje. Pošto su  sami spotovi za numere sa albuma „Discovery“ bile pričice uzete iz ovog filma, gledanje celog nakon prethodne overe par spotova skoro da ne deluje kao iznenađenje. Prava majstorija je uzimanje te činjenice u obzir kod pristupanja analizi ovog filma. Glavni likovi su muzičari iz svemira; klavijaturista i vokalista sa kratkom pseudoafro frizurom, bubnjar malene građe i gotovo dečijeg stava i držanja, duo brata i sestre gde brat svira gitaru a sestra bas-gitaru, i svi plave kože, i svi trenutno sviraju pred enormnom publikom, koliko uživo toliko i preko malih ekrana. Prva numera „One More Time“ upravo i teče u toku tog koncerta, a svako – i staro i mlado, i čistač i svemirac – uživa u njihovim melodijama. Inspirativne reči protkane podjednako uzdižućom melodijom ne mogu a da ne ostave pozitivan utisak na gledaoca. Sve do kraja numere, i to abruptnog, kada neimenovani, bezlični vojnici kreću u napad.

Početak druge numere „Aerodynamic“ uvodi gledaoce u lov na bend. Neimenovani vojnici brzo onesposobljavaju tri od četiri člana, dok samo gitarista uspeva da pobegne, ali ni on ne odlazi daleko. Vojnici i njega kupe sa sobom, a muzika ubrzava tempo i izbacuje oštrije tonove. Beg je bezuspešan, kidnapovanje savršeno odrađeno, a bend popet na svemirski brod koji pripada nepoznatoj figuri iz senke. Sledeća numera, „Digital Love“, uvodi u priču novog lika – neimenovanog u samom filmu, ali sa zvaničnim imenom Šep – koji je pilot izolovanog svemirskog broda i veliki fan benda, pogotovo basistkinje. Dok pevuši u svemiru i sanja istu, dobija signal za pomoć od svemiraca koji su prvi pretrpeli napad bezimenih vojnika i odmah kreće da spasi bend. Međutim, i brod na kojem su oni zatvoreni i Šepov brod zaglavljuju na zemlji, putujući kroz crvorupčagu, i to na dva vrlo različita, udaljena položaja. Muzika je dovoljno brza da naglasi ovu jurnjavu, a opet dovoljno osećajna da pokaže Šepovu iskrenu ljubav prema muzičarima (i individualno muzičarki) svog srca.

foto: blindsquirrelprops.com
foto: blindsquirrelprops.com

„Harder, Better, Faster, Stronger“ je pesma koja prožima sledeći segment, u kojem su plavokožni vanzemaljci pretočeni u ljudska bića putem mehanizacije i zamene uspomena. Umesto da im je fokus na muzici, mašine im daju „super kul ekstra hipster odelca, brate!“ i druge modne asesoare koje bi Ralf Loren obožavao, a prosečni Jova bacio u kotao za potpalu. Sama numera u pozadini je dovoljno automatizovana da naglasi fordovsku ideju iza egzekucije; prosto se oseća pokretna traka i skalamerije koje svaki detalj šrafe na ova vrlo prava, vrlo prirodna, vrlo svesna skoro ljudska bića. Čak i same reči prosto vrište „Napredak! Napredak!“, poput nekog okorelog stereotipnog kapitaliste. I naravno, na kraju spota upoznajemo i glavnog antagonistu, Erla de Darkvuda, koji sa kezom i halapljivom iskrom u oku iščekuje monumentalan uspeh. Već imenom naredne numere saznajemo i ime samog benda, „Crescendolls“; a pošto je igra reči u pitanju, u slobodnom prevodu biće Krešendodole. Oktava, Baril, Arpegius i Stela – klavijaturista, bubnjar, gitarista i basistkinja. Cela numera zauzima njihov turbulentni period osvajanja pop-kulture. Ceo svet ih sluša, ploče im se prodaju kao lude, a i propratna roba takođe. Sviraju bez premca i bez prestanka. Promovišu sve i svašta. Ali ipak, i pored sve te slave, vidi se da nisu srećni. Baril, najenergetičniji u gomili, jedva da lupa u bubnjeve dalje od onoga što posao zahteva. Oktava ne peva, kao da mu je život isisan iz grla. Arpegius ni ne obraća pažnju na sopstvene strune. A Stelin pogled je odavno izgubio onu toplotu koju je nekada imao. Ostale su samo hladne oči nad bas-gitarom, pred milionima. Već naredna numera, „Nightvision“, sa svojom kratkoćom i britkošću naglašava prvu pravu promenu na Zemlji. Bend je premoren; ne mogu da potpisuju autograme, bole ih ruke od vežbanja, nemaju energije za stajanje, a kamoli sviranje. A Šep, na ulici, saznaje gde su i šta će da rade, i već je odlučan po pitanju njihovog spasa. A naredna numera, „Superheroes“, odlično enkapsulira rezultat te odlučnosti: na ogromnom koncertu, Šep upada i uspeva da trgne sve članove iz njihovog ropstva sem Stele, koju zadržava Erl; u jurnjavi kolima koja sledi, Erlove fino obučene robotizovane sivonje pucaju na kombi gde su članovi benda i pogađaju Šepa, ranjavajući ga smrtno. Priča se nastavlja numerom „High Life“, gde Stela postaje centar pažnje (i gde se sami Daft Pankovci nakratko pojavljuju kao animirani likovi), kada je konačno spašavaju (Baril joj vraća uspomene, Oktava je vozi na bezbedno, gde Arpegius čuva ranjenog Šepa) i kada se, setnom numerom „Something About Us“, završava Šepov život. Ovaj prelaz između zadnjih par numera savršeno ilustruje herojizam, i to sa svakog aspekta. Heroj se nesebično daje, čak i kada cilj nije sigurno postignut. Spašena osoba (ovde, bilo ko od članova benda Krešendodola) zna da ceni gest najčistije humanosti, te su suze četvoro kada Šep izdahne poslednji dah nešto najiskrenije što se doživeti može.

Numerom „Voyager“ kreće možda najvažniji deo priče, razlog Erlovog pohoda na muziku i šire. „Voyager“ nas uvodi u prelaz. Šepa sahranjuju kod jednog izolovanog drveta, gde njegov duh napušta planetu u vidu astralne projekcije. Vredi i pomenuti da ga sahranjuju daleko od urbanih naselja, i da usput prolaze kroz ruralne predele, seoca, zaseoke, salaše, etc. Sve se polako opušta, sve daje vremena i počast spasiocu da nastavi svoj put ka večnosti. A onda Stela baca pogled na karticu koja je Erlu ispala, „Darkwood Manor“ piše na njoj, imaju mapu, kreću se tamo. A ovo uvodi priču u njen najvažniji deo, i to prožeto pesmom odavajućeg imena „Veridis Quo“. U koju svrhu. A isto i „Veri Disko“. Vrlo disko, ljubi ga Brena. Ili pak permutovanje slova u reči „Discovery“ – ime albuma. No, fokus je na preispitivanju svrhe. A svrha Erla de Darkvuda je pomalo tamna. Zbog nejasne tragedije u sopstvenom detinjstvu, Erl kidnapuje vanzemaljce izuzetnog talenta i od njih pravi muzičke genijalce (na listi su Volfgang Amadeus Mocart, Džimi Hendriks, Ela Ficdžerald, Dženis Džoplin i Džimi Pejdž) koji trpe isto što i Krešendodole, a sve u svrhu stvaranja jedne od 5.555 zlatnih ploča za posebnu mašinu koju Erl drži u podrumu svoje vile. Ploče su skoro na mestu, Erl želi da žrtvuje Stelu za svrhu dostizanja savršenstva, bend udara natrag, Erl gine sa sve pomoćnicima, a vila počinje da se ruši. Pretnja je savladana, ali opasnost i dalje levitira nad njima, a misija je daleko od gotove. Numerom „Short Circuit“ se završava – eksplozivno – priča o Erlovom planu, ali je priča o povratku ličnosti članova benda tek u toku. Oktava, prerušen, ulazi da uzme bendove diskove sa uspomenama, i umalo da ne uspe u svojoj nameri, ali se sve odvije na dobro kada ljudi koji ga onesposobljavaju vide da mu koža plavi i da postaje onaj stari. „Face to Face“ nastavlja ovo i stavlja pravu tačku na najgori deo bendovih muka; vrši se istraga Erla de Darkvuda, Krešendodole se vraćaju u normalu uz pomoć naučnika sa zemlje, Oktava se budi iz kome, ljudi sa zemlje ih i dalje neizmerno vole, ako ne i još više nego ranije, a zemljaci uspevaju da osposobe svemirski brod pokojnog Šepa da ih pošalju natrag u sopstvenu dimenziju. I poslednja numera, nostalgično prožeta nazivom „Too Long“, vezuje sve u fin krug kontinuiteta. Duh Erla de Darkvuda pokušava poslednji put da napadne Krešendodole, duh Šepa ih spasava, oni dospevaju na svoju planetu, uzimaju instrumente, podjednako ih slušaju i njihovi saplanećani i naši zemljaci, i naravno podižu spomenik junaku Šepu i otpozdravljaju ga u besmrtnost. Sam kraj neću odati, jer je prelep i vredi svake sekunde koliko traje.

foto: animatedmoviereviews.tumblr.com
foto: animatedmoviereviews.tumblr.com

Ovo ovde je pravi primer moderne svemirske opere. Macumotovi dizajni likova i varijacije u numerama Daft Panka daju savršen šmek priče, akcije, reakcije, emocija i zabave. Likovi su taman toliko univerzalni da nijedna cinična figura ne može da svesno tupi o nekim manama koje ovde prosto ne postoje. Ovo je priča o svemu pomalo: tu je kontrast umetničkog rezon-detr-a i slepe monetarne ambicije, tu je dualitet dobra i zla, tu je i raznolikost i iznenađujuća dubina svih likova, tu je samosvest kreatora, tu je epika naučne fantastike i lirika jedne romanse, tu je i rat i mir, tu je i ličnost i čovečanstvo. A opet, tu su vanzemaljci i čudna magija, sa Mocartom vanzemaljcem i svemirskim brodom u obliku Gibson gitare. I to sve rađeno uz muziku dvojice Francuza koji nose šlemove na koncertima. „Interstela 5555“ je delo vredno smeha i suza, ljubavi i privrženosti, i njegovi nostalgični tonovi prožeti novim spinom na stari kvalitet majstora svemirske opere će vredeti svaki odgledani minut svake osobe orne da mu da deo svog slobodnog vremena.

Ivan Veljković
Ivan Veljković
Recimo da ova persona voli umetnost. Recimo da ova persona smatra da je umetnost mnogo širi i bogatiji pojam od onoga što ljudi uglavnom pripisuju tom terminu. Recimo da se umetničke vrednosti nalaze podjednako i u književnom delu, i u slikarskom delu, i u filmskom ostvarenju, i u video igri, i u ostvarenju na polju stripa. Eto, rekosmo dosta (a opet nedovoljno), a pisaćemo još i više (i naravno, nikad dovoljno).