Nadvilo se drvo bagremašto od tuge, što od boli.
Niko kraj njeg’ nit’ da sedne,
nit’ mu priča šta ga mori.
Kraj njeg’ je i tužna breza,
zagrlila vitku vrbu,
živo biće sad ne preza
što sad žive takvu sudbu.
U dalj orah sam sad stoji,
tek kraj njega nikog nema,
hrast stari godine broji,
o lepoti često sneva.
Tišina je društvo njihovo,
ne poje im ptice pesme,
ono što je nekad bilo,
izreći se više ne sme.
Niti ima ko da kazuje,
ko da place i da se smeje.
Medj’ drvećem niko da se skrije,
nestao je život – gde je?
Jelena Asenov: ***
