fbpx
spot_img

Kad žudite da što pre porastu, pazite dobro da vam se želja ne ostvari…

Ta faza je toliko slatka, ali istovremeno i toliko naporna pa, ako želite da što pre prođe, pročitajte ovo da ne bismo morali da vam kažemo: “Pazite da vam se želja ne ostvari”

Obično se kaže da su prve tri godine najvažnije, ali i najslađe. To su godine kada bebe polako, ali sigurno (ipak čitajte: brzinom munje) rastu i sazrevaju, ali sa tri su i dalje još uvek jako male, još uvek samo “bebe”.

Sve dok se jednog jutra ne probudite, shvativši da vaša beba više definitivno nije beba.

Gde je nestala sredina? Gde je nestalo doba koje bi trebalo da bude prepoznatljivo? Ta njihova tranzicija trebalo bi da bude vidljiva, zar ne? U njoj bi trebalo da uživamo, zar ne?

Upravo o tom iskustvu pisala je nedavno jedna mama, ali iskustvo se odnosi na njeno mlađe dete jer, kako piše, sa ćerkom joj se dogodila crna rupa. Jedno jutro jednostavno više nije bila malena.

“Gde sam gledala da to nisam videla, a bila sam stalno s njom?” upitala se ova mama, obećavši sebi da će sledeći put biti pažljivija.
Jesam li možda namerno čkiljila, možda namerno previdela taj skok? Jer, koliko sada vidim, sa mlađim je sinom ta faza prilično stresna, pa je čudno da takvu promenu nisam uspela da doživim.

“Možda sam htela da ubrzam taj proces sazrevanja, ali kad sad pogledam u nazad, ne, to više ne želim. Ma koliko god to razdoblje prelaska iz faze beba u fazu malog već samostalnog bića bilo slatko, ali isto tako i naporno, ovaj put u tome želim zaista da uživam. Svake sekunde.

Posebno zato što sam s drugim detetom svesna kako s prvim nisam prepoznala te znakove i samo sam želela da što pre prođe – da što pre zna da kaže to što želi, da što pre nauči sam da se hrani, sam obuče, sam dohvati…

Sada samo želim još malo da uživam u činjenici da sam tom malom-velikom detetu još uvek jako, jako potrebna.

Naporno je, da, ali je i jako, jako slatko. Slatko je biti njihov prevoditelj, biti ona kojoj dete priča svojim jezikom, a priča često i sve više. Milo je slušati i znati da su te reči i dalje najčešće upućene samo mami.

Uskoro, a to sada znam, moje dete će početi da priča tako da ga razumeju svi i više neće pričati samo meni.

Uskoro će moje dete postati zrelo za stvaranje svog mišljenja, za teranje svog inata, za pokazivanje svoje veličine, a kako će to tek doći, sada ću još maksimalno da uživam i u fazi u kojoj još uvek ne može puno toga sam”, obećala je ova mama uz divnu poruku sinu.

“Doći će dan kada ćeš trčati brže i skakati više, doći će dan kada ćeš biti korak ispred ili korak iza mene, i zato ću sada još malo da uživam u tvojoj nespretnosti i nespremnosti. S velikim ću te veseljem nositi još malo, držati te za ruku, ljuljati te. Sve do dana kada mi odlučno ne kažeš da se pomerim. Sve do tada, biću stalno tu – tu uz tebe. Uživaću u činjenici da sam ti još uvek potrebna.

Uživaću još malo u tom nitunitamo dobu, u činjenici da sam ti apsolutni broj jedan u životu, sve dok malo po malo ne otpustiš moju ruku i kreneš korak-dva dalje od mene.

Uživaću u tebi jer ti trebam, sve dok sam ne shvatiš da je moj stisak možda malo prejak, a prostor između nas možda pretesan. Ali, dok mi to ne kažeš sam, ja se neću odmaknuti.

Izvor: Klokanica

Prethodni tekstNEED FOR SPEED: PAYBACK
Sledeći tekstMisao dana
Zoran Todorović
Zoran Todorović
Osnivač „Pokazivača“. Tvorac novakovanja. Čovek koji od života želi sve ili ništa, a trenutno živi negde između.