Zašto se nismo grlili više,
bili zajedno u svakom trenu,
smijali jače, plakali tiše,
gazili skupa uvijek ka svemu.
Zašto nismo sanjali budni,
vjerovali samo u bajke,
bili svoji, gordi...
Srećan put, majstore
(I ode čovek)
I ode čovek.
A ja ga poznavao.
Zidao mi kuću.
Blok po blok, ciglu po ciglu.
A između malter.
I znoj.
Malo jeo.
I malo pio.
A mučio...
Zovu me.
Milijana, Zorica, Marija,
i desetine njih
čijih se imena više i ne sećam.
Obigravaju oko mene.
Smeškaju se.
Kikoću.
Cupkaju.
Veselo poskakuju
tapšući svojim tananim,
belim ručicama
dok im valjuščići pod bradicama
podvriskuju kao...
I opet dan grize svojom nepristojnošću,
provlači se kroz tupe senke lagano,
pada kroz okrilje zvuka
i svlači svoje kitnjaste odore od melema,
onda blago sunce očekivano raste
ali...
Kažu: Danas je tvoj dan.
Srećan ti rođendan!
Pitaju: Koji?
– Ne znam!
Svaki dan je godina.
Plešem s iluzijama
na maloj pozornici istine
i velikoj pozornici laži.
Svaki dan je godina.
Stope...
Zemlja plava, ona plava,
ja plav, nebo plavo...
Rekoh sebi – gledaj pravo!
Da l` nisam hteo,
il` nisam smeo,
možda čak ni želeo...
Tek, oči joj nisam video
i toga...
Od toliko prečiste učenosti-
ti baš nimalo ne znaš voljeti.
Tvoj je svijet prebrzih poroka
ugodna premija nečastivoga.
Sladiš se samouništenjem, pa
nepromišljenim odustajanjem.
Gađaš, kroz pikado smrtnosti-
polomljene, crne, gotičke...
Svijam čežnjom ispružene ruke
Oko rascvetalog belog jasmina.
Lavandu na nedra privlačim.
Svaki zagrljaj prazninom ječi
Bez tvoga ramena, bez tvoga šapata.
Iz ciklusa
TRAJANJE U NEMIRU
Rane bole, pa prođu,
devojke odu, pa dođu.
Život ide, pa stane,
kiša pada, pa sunce grane.
Cvet uvene, pa procveta,
proleća prođu, al` dođu leta.
Bude ružno, pa bude...
