Kibic fenster Đura Šefer Sremac

RADNIČKA K(L)ASA TALASA

Viju se zastave, a nije praznik. Zavijaju prazni stomaci. Vijaju se gladni penzioneri oko kontejnera… Krv proliše na pravdi boga dok ne utvrdiše, ponosni, ko je prvi stigao. Komšija deda Panta iščeprka zastavu na pola koplja, grba umazanog tartar-sosom, sa nedavne daće nekom od ratnika iz poslednjeg rata, nevidljivog. Zastavu odložio, uz dužnu počast sa tri prsta u ime krsta, na dno kontejnera, a jarbol uzeo – za loženje, ko zna kakav će kijamet udariti na zimu.

Na obližnjem igralištu vijaju se naivna dečica, naše najveće blago. Stasala (de)generacija od pre jedanaest leta, kontaminiranih naslednika … Svako treće detence nosi naočare, slepo k’o šišmiš.

Jedino iskreno realistički zavijaju vuci u napuštenim selima širom naše lepe Stradije. Možda ih kasetni poklončići s neba pretvoriše u vukodlake, pa u po dana, a ne samo pod punim mesecom, traže da kolju ovce. A ni ljudi ni ovaca.

Za govornicom ništa novo. Ovnovi, predvodnici stada, nude izbornim ovčicama najbolju travu i laguckaju. Uvlakači radničkoj klasi talasaju kad treba izmamiti pare pred izbore. Sve ređe zalaze među redove štrajkača (a para nema kao u „zlatna“ soc-vremena za štrajk-brehere), jer kao (ne)odgovorni plaše se vijanja i zavijanja radnika po fabričkom zakorovljenom krugu. A trnje žestoko bocka li bocka, ne gleda na funkciju uštirkanih, zaularenih vođa.

Ko to i šta još može da uvija i zavija u uspešno smotanom pašaluku? Plastične kese povlače se iz upotrebe, a novo drveće, što se sadi samo za maskaradu pri dolasku velikih glava, peva pesmu: „Lipsaj magarče dok ja u raskošno drvo ne narastem“. Preostalu travu popasla radnička klasa, nema više šta da talasa oko pri(h)vatizovanih fabrika. Prihvatili se na vreme besplatnih nepokretnih, a bogme i pokretnih dobara tajkuni, lovani iz onih srećnih vremena, zna se kojih. Doduše, očigledan je porast proizvodnje plastičnih kesa i pored kukumavčenja „zelenih“ o zabrani njihove upotrebe. Smrt ne pita. U domovima staraca jeftinija je crna kesa od drvenog pogrebnog sanduka, a mrtvac  nije faraon, ne može da bira.

A moj deda preš’o na zavijanje duvana, zbog skupoće. Ne smem ga više ni pitati koliko je šta platio, odmah arlaukne. Dernja se svakog bogovetnog jutra pri povratku iz samousluge: „Auuu! Izem ti penziju! Ne mo’š ni papir kupiti za brisanje „starke“! Moraću i ja skoknuti na demonstracije da malo talasam zastavama i zviždim u piždraljku!“

Kakavu sad „piždraljku“!? Jes’ da sam ja uvek im’o jedva dvojčicu iz srpskog, al’ ta mi „piždraljka“ baš ne ide pod kapu! Takav je moj deka „revolucionar“! Oduvek je taj pazio na slikovito izražavanje! A kad u školi glumimo „Crvenkapu“, pozovemo dragog dedicu samo za ključnu scenu cele predstave. To je onaj čuveni nastup vuka pre nego što razjapi čeljusti  da proguta baku. Ja mu iza zavese kao šaptač samo dobacim: „Deeeko, kad si zadnji put bio na godišnjem, preko sindikaaata?!“ Deda odmah iz prve zaurla bolje od svakog kurjaka: „Auuu! Daaavno!“ Tu sledi gromoglasan aplauz publike, sastavljene samo od đačkih roditelja.

Tol’ko o talasanju. I zveckanju gladne radničke k(l)ase. Pa ti vidi, brale moj!

Deana Sailović
Deana Sailovićhttps://deanasailovic.wordpress.com/
Satiričar, autor tri knjige “Princeza na zrnu razuma” , “Elektronska ispovedaonica” i "Koji sam ja meni idiot". Priređivač knjige "Žena i aforizam". Član Udruženja književnika Srbije, Društva književnika Vojvodine i Beogradskog aforističarskog kruga. Urednik satirične redakcije na Pokazivaču.