SIZIF JE GURU
Da bi bio Sizif, treba znati gurati. Da je gurao po ravnom, spotakao bi se na prvom koraku. Uzbrdica je uzvišen uslov. Na nizbrdici kamen gura Sizifa.
Međutim, kad je moral na nizbrdici, satiričari rade sizifovski. Guraju jezikom. Inače guranje je slatka mala tajna na vrhu jezika, što je svojevremeno demonstrirao i Demosten. Na svoj način, drugim povodom, s drugom namerom.
Lako je Sizifu da gura kad trenira vekovima. Da je naš savremenik, političari ovog podneblja naučili bi ga svim oblicima uzaludnog posla. Ako bi gurao u prošlost, bio bi junak naših dana. Jer, na brdovitom Balkanu Sizifov delokrug rada bio bi drukčiji – gurao bi uz očin. Da nije bilo kako ne može biti, ne bi Vođa, u službi otačastva, obavio sizifovski posao – dogurao do Haga. Prema tome, ako vam je guranje osnovna delatnost, nećete uspeti u životu. Ali možete u politici – veštini jedinog mogućeg.
Sizif je bio svestan svoje snage i veličine kamena. Ali je prevideo stranu. Da je znao šta se iza Venerinog brega valja, odbacio bi kamen; da je imao stila, uspeo bi se; da je stao na ludi kamen, gurao bi sebe; da je tucao kamen, lakše bi ga gurao.
Sizif nije uspeo zato: što nije imao premca u guranju; što je gurao pod tupim uglom; što je svaka sumnja u uspeh teža od kamena. Iz čega se nameće zaključak da je Veliki Demagog u pravu: trud bi bio uzaludan da je Sizif odustao.
S obzirom da konac delo krasi, Sizif je dokazao da guranje ima smisla ako se ne osvoji vrh. Važan je mit.
Prema legendi koja gura, učite, učite i samo učite gurati! S povratnom zamenicom, jakako. U svakom slučaju, gurali, ne gurali se – izguraće vas.
