fbpx

Košulja leta

srce u snegu

Svako jutro oblačim košulju leta
Samo da me osmehom sretneš u hodu,
Po njoj mi rastu cvet do cveta
Dok lebdim opčinjen po plavom svodu.

Ti ne znaš koliko srcu značiš
Kad baneš pa me pogledom ubodeš,
A onda čitav svemir naoblačiš,
Iz oka žednog kada mi odeš.

Niz prašnjav put se razlije boja
I cveće svene od teškog bola,
A ono što kucka ispod kroja
To je bez tebe mene pola.

Tek tada shvatim zašto postojim
I da sam samo maleni deo,
Uporan da se s tobom spojim
I budem beskrajno tvoj i ceo.

Svako jutro oblačim košulju leta
I hitam da te sretnem srneću,
Ko izgubljeno dugme koje čeka
Da skopčam ljubav u malu sreću.

Prethodni tekstAko…
Sledeći tekstFotografija dana: Zaovinsko jezero
Tode Nikoletić
Tode Nikoletić
Ko sam zapravo ja? Pesnik? Sanjar? Putopisac? Snohvatač? Mali svitac čiji sjaj obasjava one koji vole, one koji rastu do deteta, One koji imaju krila da lete u bezgranično, i oči da vide beskonačno. Ili sam možda mornar bez mora, i gusar bez broda. Nešto kao Petar Pan nasukan u ravnici Panonije. Ko zna!? Verovatno sam kralj bez kraljevstva, Princ bez mača. Obućar koji popravlja svet. Marioneta čije konce pokreće zvezda. Pastir koji skuplja mirise šume u frulu I pretvara ih u zvuke. Možda sam… Možda sam… Biće ipak da sam samo obično DETE.