fbpx

Kratki zalazak u nepoznato

Pri nabrajanju velikih imena animacije, teško je da se zaobiđe kreativni gigant kao što je Mamoru Oši. Ovaj poreklom japanski režiser je odgovoran za film „Ghost in the Shell“ i njegov nastavak „Ghost in the Shell: Innocence“ (inače, oba su adaptacije mange koju je idejno osmislio podjednako gigantski autor Masamune Širou), kao i za prvo delo pod formatom „originalna video animacija“, odnosno OVA – nedovoljno dugo za filmsko platno, a kvantitativno nedovoljno široko za televiziju, ergo kao stvoreno za direktnu prodaju. Prva njegova OVA se zvala „Dallos“. Međutim, njegova druga OVA zaslužuje titulu skrivenog dragulja i predstavlja pravo remek-delo na polju animacije i kinematografije uopšte.

foto: relaxedmachinery.ning.com
foto: relaxedmachinery.ning.com

Kratki animirani film „Jaje anđela“ (u originalu 天使のたまご,“Tenši no tamago“) je pušten međ’ narod krajem 1985. godine, i od tada do dana današnjeg izaziva više pitanja no što nudi odgovore. U najkraćim, najgrubljim, i samim tim najuvredljivijim crtama, priča prati jednu devojčicu i jednog momka kroz raspon jedne večeri, te noći i na kraju jutra, kako se kreću po naizgled napuštenom svetu i povremeno razgovaraju o raznim temama. Sve ostalo je manje-više nepoznanica. Ne znamo ni imena likovima, a kamoli ko su, odakle su i koja im je svrha. Da zlo bude gore, ne znaju ni oni. Svaki razgovor, koji bi iole odao išta o njima, je ultralakonskog karaktera, gde se rečenice kleštima izvlače iz usta ovo dvoje. Pretpostavlja se da je momak neka vrsta vojnika, pošto nosi neku vrstu uniforme i tegli neku vrstu oružja. Pretpostavlja se da devojčica već duže vreme živi u ovom okruženju (mestimična razmena kamene pustinje, opustošene šume i napuštenog gotskog grada) i da po prvi put ikada vidi momka. Pretpostavlja se da jaje koje nosi sa sobom – igrom slučaja „centralno“ za ovu priču – u sebi sadrži nešto važno, ili barem njoj važno. Pretpostavlja se da se ovo dvoje iole razumeju, iako im većina razgovora ostaje jezivo nedovršena ili prekinuta.

Poput samih likova, ni okruženje ne nudi neko adekvatno objašnjenje. Zgrade su napuštene i deluju kao da su u sebi sadržale neku solidno razvijenu civilizaciju. Sve je u tamnim tonovima, a od boja preovladava zelena tipa mahovine ili lišaja, čak buđi, verovatno i truleži. U okolini šume i njenim vodama nema životinja. Jedino „živo“ što se kreće jesu jezerske alge, ali i njihovo stanje je diskutabilno. Drveće se prepliće međusobno i nedostatak lišća nadoknađuje prisustvom sete. Kosturi su naslagani na sve strane, irelevantno za lokaciju. Nekadašnja arhitektonska zdanja koja su bila oličenja lepote, kao fontana i crkva, su sada oronule ljušture koje bude jezu i izazivaju vrtoglavicu duše. U gradovima se takođe malo šta kreće, sem tekuće vode i kiše, neumoljive dosadne kiše.

foto: relaxedmachinery.ning.com
foto: relaxedmachinery.ning.com

Naravno, ni to nije dovoljno maglovito, te „Jaje anđela“ nudi još levih situacija i životnih/smrtnih non-sequitura. U jednom trenutku naizgled mehanički pecaroši bez lica love senke džinovskih latimerija koje „plivaju“ po zgradama i ulicama. Na samom početku, kako veče polako zalazi u sumrak, ogromno mehaničko oko sa bezbroj statueta naizgled ženskog pola se strmoglavljuje u okean blizu obale dok momak melanholično gleda. Kasnije jedan kordon falusoidnih mašinerija maršira ulicama dok devojčica melanholično gleda. Ta dvaput ponovljena melanholija pogleda se nastavlja u prvom pravom susretu momka i devojčice. A razgovori su im izrazito linčijanski. Svako onog drugog pita „Ko si ti?“ i ne dobija odgovor. Svako povede pokoji razgovor samo da bi ovaj drugi ili naglo ukočio ili blago, a opet nesuptilno promenio temu. Tu dodatno ojačava atmosferu i razmena između energičnih scena poput lova na senke latimerija i dugih kadrova, poput kadriranja Tarkovskog ili Džarmuša, u scenama koje su takve iz razloga koje samo Oši zna, ili je svojevremeno znao. I naravno, krunski trenuci su svi oni koji imaju veze sa jajetom koje devojčica čuva. Momak naglašava da samo lomljenjem jajeta može doći do srži. Devojčica naglašava da ne želi ništa da se desi jajetu. Momak blagovremeno lomi jaje svojim krstolikim oružijem. Devojčica od jara pada u jezero, postaje odrasla devojka, od nje niču u vodi stotine novih jaja, a i ona sama postaje ujutru deo onog velikog oka sa ženskim statuama.

foto: www.neogaf.com
foto: www.neogaf.com

Delo je neodoljivo što se spekulacije tiče. Naravno, najočigledniji su motivi iz Biblije. Svako može da uoči nesuptilne reference na priču Nojeve barke. Devojčica živi u džinovskoj barci, usred područja koje okružuje voda na svakom koraku, a i celo to okruženje je pretrpano kosturima životinja. Živih životinja i drugih ljudi nema. Čak i sam momak prepričava priču o Nojevoj barci u jednom trenutku, s tim što je drugačije završava. Po njemu, golubica poslata da pronađe kopno je verovatno i sama pod vodom, te je Nojeva sudbina nepoznata, implicirano surova i neoprostiva. Pored Noja, i Adam i Eva su jaki u likovima devojčice i momka. On je racionalniji, proračunatiji u govoru; dok devojčica tepa jajetu i tvrdi da čuje biće unutar istog, momak tvrdi da je to što čuje vetar. Momak je onaj miltonovski Adam, filozof koji, od trenutka kada se pojavi gledaocu pred oči, zna šta ga čeka. Devojčica kao Eva, bilo miltonovska bilo klasična, deli njenu ženstvenost – gleda svoje odraze u različitim glačanim površinama – i majčinstvo – jaje joj je primarna briga i o njemu se stara kao trudnica o nerođenom detetu ili kvočka o jajetu, na trenutke čak i bukvalno. Momak takođe ima analogije i sa Hristom, budući da duž celog filma nosi krstoliko glomazno oružje, a donekle i sa Satanom, pošto krši jaje i time raskida onu čistu sponu koju devojčica ima s jajetom. U neku ruku, momak i devojčica su preciznije rečeno antiAdam i antiEva – poslednji su na zemlji, oboje su sedokosi (dodatan indikator skončavanja umesto početka), oboje pretežno melanholični sa malim varijacijama u osećanjima, oboje malaksali, oboje pretežno pesimistični u mislima – doduše, devojčica u manjoj meri. Pored Biblije, aludira se i na atomsko bombardovanje, jer u jednom trenutku momak opisuje pečurkin oblak kada govori o drvetu analognom bareljefu koji mu devojčica pokazuje. U interesantnom miksu biologije i religije, vidimo i skelet anđela, a devojčica naglašava da je jaje njegovo i da ga ona čuva. I naravno, pored Biblije i nauke, imamo i malo mistične filozofije. Jaje može da predstavlja praiskon, početak svega, centar oko kojeg se celo biće vrti. Zato je često u centru devojčicinog bića kada ga nosi dok hoda, i.e. krije ga pod spavaćicom i to baš kod stomaka, vizuelno podsećajući na trudnicu. Štaviše, scena kada se devojčica prvi put budi prikazuje njen krevet u centru polomljenog velikog betonskog heliocentričnog sistema planeta. Jaja sa fetusima ptice se javljaju i na još par mesta u filmu, jedno od njih je na vrhu drveta koje je obraslo oko barke u kojoj devojčica živi. Većina drugih jaja je skamenjena, fosilizovana. A i jaja koja nastaju pri urliku sad odrasle devojčice su nastala od vazdušnih mehurića, opet aluzija na srž života, tj vazduh.

Naravno, ništa od navedenog nije eksplicitno potvrđeno kao tačno. Kao ni bezbroj drugih teorija koje plutaju vezane za ovo delo (na primer, silni falusoidni simboli koji okružuju momka, ili oble boce pune vodom koje devojka ređa uz džinovsko stepenište, ili repeticija zlatnog preseka u raznim oblicima, ili količina vode i nadolazeći, naizgled novi potop, ili faktoid da celo ostrvo na kome se ovo dešava predstavlja donju stranu izvrnutog broda; mogućnosti i objašnjenja su raznolika). Sami autori filma slabo šta odaju, te je razrešenje dileme „Jajeta anđela“ dvostruko teže. Ova nejasnoća i gustina nebule u koju je priča uvijena su umnogome razlog zašto je finansijski „Jaje anđela“ doživelo krah pri izlasku sredinom osamdesetih, čak na štetu samog Ošija. Ali kao i svakom dobrom delu, vrednost ovom filmu raste sa svakom novom generacijom, i sa svakom novom generacijom ima šta novo da ponudi. „Jaje anđela“ je nedovoljno priznati klasik animacije, i kao takav zaslužuje pažnju još mnogo nadolazećih generacija, do samog gorkog kraja i tajnovitog sutra.

Ivan Veljković
Ivan Veljković
Misli o stripu, pokatkad i filmu, bačene na digitalni papir i puštene u etar.