Narkabilov Narkučkar Rahmatovič (Kučkar Narkabil) – rođen je 1968. godine u Republici Uzbekistan, 1992. diplomirao na Taškentskom državnom univerzitetu, Fakultet žurnalistike. Član je Saveza pisaca Uzbekistana, pesnik, pisac, dramaturg. Autor knjiga; „Cvet na dlanu”, „Moj svet”, „Cvet kraj prozora”, „Plač iza reke”, „Osmeh, draga”, „Došao sam da te vidim”, „Druga četa: Avganistan”. Takođe, autor je drama: „Test na kamenu“, „Probudićeš
sunce“, „Zrak neće ostati u senci“, „Sreća je na našoj strani“, „Ne skidaj čizme a da ne vidiš vodu“, „Ne idi daleko od zemlje“. Njegove drame su postavljane u pozorištima Republike Uzbekistan. Počasni novinar Uzbekistana, trenutno radi kao glavni i odgovorni urednik pravnog lista „Čovek i pravo“.
Razgovor i prevod s ruskog: Valentina Novković
V. N: Ko od vas ponekad nije zažalio za godinama kada je smeh večno na usnama, a u uvek duši mir“, napisao je Žan-Žak Ruso, misleći na detinjstvo. Koje uspomene pamtite iz detinjstva, da li se sećate prve knjige koju ste pročitali? Kada je počelo Vaše interesovanje za pisanje?
K. N. Celo moje detinjstvo proteklo je u jednostavnom selu. Uvek sam bio zauzet domaćim poslovima. Jeste li čuli za pamuk? Polje pamuka, pamuk… Odmah iza naše kuće bilo je polje pamuka. Između redova pamuka uvek je bilo puno trave – korova. Ovaj korov je služio kao stočna hrana. Mi, deca, sakupljali smo ga i njime hranili domaću stoku.Uzimao sam i svog vernog magarca, sedao na njega, nosivši sa sobom torbu za travu. Uputili bismo se ujutru, a vraćali smo se na ručak. Zamislite samo: leto je u punom jeku… Vrelina. Temperatura vazduha preko 40 stepeni. Sve okolo diše vatrom.
Svaki letnji raspust se to ponavljao iznova i iznova. Dva puta dnevno: pre ručka i posle njega. Naravno, trava se kosila srpom. U procesu košenja trave mi, deca, veoma smo žurili: svako je želeo da sakupi više. I nismo ni primećivali kako su nam oštri srpovi, zajedno s travom, povređivali i prste. Sve do danas na prstima imam sačuvane tragove tih vremena.
Desnom rukom sam držao srp, a levom hvatao travu. I kada bi je žureći kosio, srp bi mi bolno dodirivao prste leve ruke. Od bola sam nehotice vikao, ali sam pohlepno nastavljao da kosim. To se nastavljalo iz dana u dan. Kada govorim o detinjstvu, vidim dete koje sedi na magarcu sa vrećom pokošene trave.Upravo zbog toga sam mrzeo letnje raspuste. Oni su bili dugi i mučni. A u jesen bi počinjala berba pamuka. Svi su išli da beru pamuk. Čak su se iškole zatvarale.
Eto, tako je moje detinjstvo prošlo u polju. Sudbina većine seoske dece je bila takva. Ovim ne želim da ocrnim svoju prošlost. Ne, nikako. Upravo suprotno. Zahvalan sam Svevišnjem i sudbini što sam kroz sve to prošaoodrastajući, kaleći se. Nisu me plašili ni teški seoski poslovi, ni druga iskušenja sa kojima sam se susretao na životnom putu. Ovo je samo po sebi bilo odlično za mene, rekao bih odlično vaspitanje, priprema čoveka za život.
Ponekad bih, brzo napunivši torbu travom, legao pod dud koji raste na kraju polja, i dugo maštaogledajući u plavo nebo. Ponekad sampisao pesme i sam ih izvodio, ležeći na krajupolja pamuka.Moram reći da pesme nisu bile loše, originalne na svoj način. Tada nisam razumeo da pišem poeziju. Da su to bili stihovi pesme. Sad je smešno i da se setim, tada sam davao imena svakom drvetu koje raste u blizini polja. Posle berbe pamuka počela bi nastava u školi. Sećam se, kada sam bio u petom razredu, napisao sam pesmu „Ledolomac“. Tada još nisam video ledolomca, u našem kraju ne samo da nije bilo broda nego čak ni čamca. Međutim, kada sam video ledolomca na fotografiji, bio sam oduševljen njime.
Nastavnik književnosti je tada pohvalio: „Biće još bolje ako budeš pisao o onome što si video, čemu si i sam bio svedok. Ovaj savet mi još uvek zvoni u ušima. I priznajem da je to najviši kriterijum i zlatno pravilo za svakog pisca. Sada, više nego ikad, shvatam da ove jednostavne reči, koje je izgovorio običan seoski učitelj, odražavaju osnovu strukture celokupne književnosti sveta. I bespogovorno ih sledim.
Književnost su u školi predavali odlični nastavnici. Od detinjstva volim književnost. U petom razredu čitao sam delo engleskog pisca Danijela Defoa „Robinzon Kruzo”. Pre njega, sećam se, čitao sam mnogo uzbekistanskih narodnih priča, kratka dela različitih autora. Posle čitanja bilo koje priče ili bajke, dugo sam hodao pod njihovim utiskom. Želeo sam da i sam nešto napišem. Moji članci pisani u školskim godinama redovno su objavljivani u republičkim dečjim publikacijama.
V. N: Omar Hajam, persijski i tadžikistanski filozof, matematičar, astronom i pesnik, napisao je da u ovom mračnom svetu samo duhovno bogatstvo treba smatrati istinitim, jer ono nikada neće biti obezvređeno. Da li se duhovno bogatstvo ceni u savremenom društvu, u kojoj meri je porodica zaslužna za njegov razvoj?
K. N: Ah, kakvo predivno pitanje! Oduševljen sam što ste, kao vodeći predstavnik evropske književnosti, naveli citat iz dela velikog pesnika istočnog sveta, Omara Hajama. Da, zaista, u ovom propadljivom svetu duhovno bogatstvo, duhovno savršenstvo su neprocenjivi. Duhovno bogatstvo nema cene. Duhovna lepota je jedan od stubova našeg sveta. Osnovu sveta čini duhovno bogatstvo. Ovaj drevni svet počiva na kriterijumima duhovnosti. Bez njih ne bi bilo sveta.
Osvrnite se na današnju ili jučerašnju istoriju: šta je u osnovi svih ratova, sukoba, intriga? Nije li pohlepa čoveka uzrok svega ovoga? Nije li duhovno siromaštvo ljudi ono što dovodi do ovakvih monstruoznih pojava? Duhovno bogatstvo, njegovo savršenstvo je prepreka na putu ovakvih pojava, sprečava bolest zvanu pohlepa. Takođe, pomaže da se sačuva ljudsko dostojanstvo, a svet da sačuva humanizam. Lepota, etika, dobrota – sve su to komponente humanizma, humanosti.
Duhovno savršenstvo je duhovna lepota. U našem brzom dobu to je još važnije. Treba ga vaspitavati u duši svakog od nas koji živimo na zemlji, bez obzira na nacionalnost, godine, veru, mesto stanovanja. A ako ga nema, ako se ne formira, onda u ljudima postepeno nestaje srdačnost i ljudskost, život se obezvređuje. Sam život počinje da gubi smisao, draž.
Danas se, izgleda, obezvređuje dobro, dobrota. To ne sme da se dozvoli. To je
Dobro mora po svaku cenu da se sačuva, čovek mora kao zenicu oka da čuva svoju dobrotu, duhovno bogatstvo. Kada ih izgubi, osoba postaje opasna, agresivna. Čovek treba svim srcem da se otvori duhovnoj svetlosti, književnosti. Kod takvih ljudi u porodici vladaju mir, dobrota, ljubav.Oni su u stanju da zaštite svoju porodicu, ljude, zemlju, svet. Porodica je mesto gde svaka osoba dobija svoje početno vaspitanje. Uzbeci imaju poslovicu: „Ptica radi ono što je naučila u svom gnezdu. Duhovno bogatstvo pre svega dobija snagu u porodici. Porodica treba da ima svoj poseban duhovni svet.
Svet je brod koji plovi po beskrajnom okeanu. A ljudi odgajani u nefunkcionalnim porodicama postaju nemoralni, sa narušenim pogledom na svet, iskrivljenim shvatanjem sveta. Postaju lopovi, prevaranti, alkoholičari, prostitutke, spletkaroši i intriganti. Sve je to rđa koja iznutra izjeda i najizdržljiviji metal našeg broda, zvanog svet. Nije li ovo ogromna tragedija čoveka, sveta, čovečanstva? Na kraju krajeva, zemljina kugla je naš dom, dom ogromne porodice koja se zove čovečanstvo.
V. N: Autor ste mnogih proznih knjiga; ljubav i humanost su vrednosti o kojima čitamo u Vašim pričama, bilo da se radi o ratu ili sećanjima iz detinjstva, odnosima između roditelja i dece. Šta je za vas ljubav, sa kojim problemima se suočava? Da li je čovečanstvo umorno od naleta bezdušnosti?
K. N: Da čovek nema osećanje ljubavi, on se ne bi razlikovao od kamena koji leži na putu. Da, on bi mogao da se smeje, govori, hoda, ali ne bi osetio čari tog života. Na kraju krajeva, kamen nema dušu…
Ljubav obasjava Zemlju jarkom svetlošću. Ona ispunjava srca ljudi tom svetlošću. Ljubav nas uči da volimo život, Univerzum sa svim njegovim prednostima i nedostacima. Za ljubav je sve predivno. Zašto, upitaćete?Zato što onda kada nam Bog daruje plamen ljubavi, on tada nagrađuje ljubavlju sve što nas okružuje, sve ono što volimo, cenimo! I u tome je snaga ljubavi! Ako ćemo iskreno, treba reći da ljubav između muškarca i žene ne nastaje tek tako. Ne javlja se tek tako simpatija jednog prema drugom. To Svevišnji u naša srca useli božanski plamen ljubavi koji tera ljude da se privlače kao magnet. Ljubav je veliki dar Svevišnjeg!
Reč ljubav na mnogim jezicima glasi drugačije. Ipak, na isti način uči ljude da poštuju život, svet koji vas okružuje. Čovek koji voli, govori srcem. Jezik srca svi razumeju. Ako ljudi vole, oni razumeju jedni druge bez obzira na nacionalnost, jezik, države gde žive.
Čini mi se da svet sada stoji pred jednim bolnim problemom: izgleda da se ljubav sve više udaljava od čovečanstva. Ako u duši umire ljubav, ona postaje bezosećajna. Takva duša više nije duša. Čovečanstvo treba da se zaštiti od bezdušnosti. Po mom mišljenju, sve od ove tragedije može da spasi književnost, umetnost, knjige.
V. N: Ko su Vaši omiljeni prozni pisci? Da li ste čitali srpske autore?
K. N: Dopadaju mi se svi autori koji dobro pišu. Oni su kao cveće u stakleniku proze: svaki ima svoju jedinstvenu aromu, miris, svoju privlačnu svetlost. Svaki je osoben na svoj način. A, ipak ću da kažem da na mom radnom stolu stalno mesto zauzimaju dela Tolstoja, Hemingveja, Remarka, Čehova, Ajtmatova, Šukšina i knjige nekoliko mojih omiljenih uzbekistanskih autora.
Od srpskih pisaca mi se posebno dapadaju Ivo Andrić, Danilo Kiš. Volim poeziju srpske pesnikinje Desanke Maksimović. Ovde želim da napomenem da sa posebnim ushićenjemčitam Vaše stihove, Valentina. Sada čitam roman Milorada Pavića“Pozorište od papira”. Veoma dobar ruski prevod. Dopao mi se piščev stil. Knjiga od trideset i osam novela, čita se lako i jednostavno.
V. N: Vaša stvaralačka aktivnost započela je krajem 80-ih i početkom 90-ih, pričama „Zarobljeništvo”, „Krv” i „Plač za rekom”. U delu „Plač za rekom” prikazane su situacije koje ste i sami videli u avganistanskim zemljama, 1986-1988. učestvovali u avganistanskom ratu. Veoma mladi, suočili ste se sa svim strahotama rata, kako je ovo iskustvo uticalo na Vaš život i pogled na svet?
K. N: Da, od 18-20 godine bio sam u ratu. Dve godine sam živeo u sasvim drugom svetu. Bilo je veoma teško živeti, susrećući se svaki dan licem u lice sa smrću. Verujte mi, ponekad mi je bilo svejedno da li ću poginuti ili ne. Smrt više nije tako strašna. Sve je postalo dosadno. Čovek je postao ravnodušan. Ponekad dođe sebi, a u takvim trenucima ne želi da umre.
U ratu sam shvatio jednu istinu: ponekad te strah izluđuje i nisi svestan ničega. I u tom trenutku, osoba se pretvara u oružje, ne shvatajući koga, za šta ubija. A potom… da, posle bitke se seća svega, i odjednom se uplaši onoga što je uradio. Shvatiš da pre nekoliko sati nisi ubio zver već čoveka, da si u tom trenu ti sam bio zver. Pre nekoliko sati si bio zver, a sad si opet postao čovek. Čini se da si ostario, osećaš se suvišnim na tom svetu, kao da si već odživeo svoje. Zato što svakog dana, svakog trena za tobom juri smrt, a ti si zauzet trčanjem da se sakriješ od nje. Svaki minut tih užasnih žmurki su paklene muke. Od ovakvih minuta prerano stariš.
Ponekad pomislim da, ako ostanem živ i vratim se u otadžbinu, nikada nikoga neću da uvredim, i sam ni na koga neću da se ljutim, čak iako me budu tukli ni na koga neću da podignem ruku, samo da me ne ubiju, samo da… I svakog dana sam molio Svevišnjeg da me ostavi u životu. Da Vam kažem šta mi je bilo najstrašnije? Jednom dana sam pomislio: „Ako poginem, moje telo će ostati ovde?” Tog dana je neprijatelj oborio naš helikopter koji je preletao preko Panjerske klisure. U njemu je bilo deset naših vojnika. Sve se pretvorilo u prah i pepeo. U tom trenutku sam shvatio da je i mrtvima potrebna otadžbina. Poslednje utočište.
Iskreno, sada mi se sve to čini sitnicom. Trudim se da ne obraćam pažnju na sitne probleme. Izdaje, pokušaji nekih ljudi da te povrede čine mi se tako beznačajnim da mi postane smešno, ponekad ih čak i žalim. U takvim trenucima zahvaljujem Svevišnjem za to što sam živ i zdrav.
V. N: Ratovi iza sebe nisu ostavili samo uništene kuće i veliki broj žrtava, već i nešto značajno za književnost. Poznati pisci su učestvovali u ratovima i svoja iskustva prenosili na papir stvorivši najčitanija dela moderne književnosti, među njima Hemingvej, Remark, Selindžer itd. Ko Vam je od njih po senzibilitetu i stilu najbliži, ima li paralela u poimanju rata?
K. N: Reći ću Vam jedno: osoba koja je bila u ratu ostaće tu zauvek ili će to nositi sa sobom ceo život, nema načina da se toga oslobodi. Ovo je po mom shvatanju. Rat, pre svega, rani srce kreativne osobe. Njegove strahote lome ljudsku dušu. Kako pisac ranjenog srca ne može da piše o mukama ovih strahota? Nećete mi poverovati, no ja tada nisam bio upoznat sa stvaralaštvom Remarka.
Nakon povratka iz rata napisao sam jedno delo. I primetio sam da epizode rata, replike vojnika, situacije u rovovima pre bitke u mojoj knjizi nalikuju Remarkovom stilu. Znači, rana koju rat nanosi telu, to je jedno, a bol koju rat nanosi duši – sasvim drugo. To je tragedija. Veoma teška tragedija. Užas rata je u tome. U tome je i snaga dela o ratu. Svi ratovi su isti. Oni uvek donose bol i stradanja. U njima umiru ljudi.
V. N: „Čovek, budući „slika i prilika Božja“, nije samo slobodan, on je jedino živo biće koje je obdareno sposobnošću da stvara, tj. stvori nešto novo, nešto što se nikada ranije nije dogodilo“, smatra Berđajev. Može li se u književnosti, umetnosti uopšte, stvoriti nešto novo, što do sada nije viđeno? Da li je uopšte moguće biti slobodan?
K. N: Bez obzira na to kakvo je delo ili inovacija stvoreno u književnosti ili umetnosti, to delo treba da uznemiri čoveka, da u njemu izazove snažna osećanja, jednom rečju, ono treba da služi moralnom vaspitanju ljudi, da uzbuđuje njegovu svest. Cenim upravo takvu umetnost, takvu književnost.
V. N: Univerzum se kreće od primitivnog haosa prema apsolutnoj harmoniji, prema teoriji kosmizma, a zadatak čoveka je da pomogne ovom kretanju. Da li se čovek trudi da svet približi harmoniji ili upravo suprotno?
K. N: Šta god da se desi, čovek mora da zadrži dostojanstvo. Tada će na zemlji vladati harmonija. Sve na ovoj Zemlji – od veličanstvenosti prirodnih pejzaža, šuštanja lišća koje pada sa drveta, žuborenja vode u reci, huke vetra, pevanja ptica, igre snežnobelih pahulja i do šapata tihe kiše … sve je velika i beskrajna simfonija našeg postojanja.
I zaista, sve divne pesme i neuporediva umetnička dela – neprocenjivi su dar prirode. Da, da, učimo da pišemo, čitamo, pevamo i sviramo. A još jedan veliki dar Svevišnjeg čoveku – sposobnost da se svemu tome raduje, uživa u svakom trenu života koji nam je dat.
V. N: Vi niste samo prozni pisac i dramaturg, već i priznat i nadaren pesnik, Visocki je verovao da „pesnici hodaju petama po oštrici noža i seku svoje bosonoge duše do krvi“. Šta je za Vas poezija, gde je njeno mesto u savremenom društvu, može li se čuti njen glas? Koji pesnici su na Vas imali najveći uticaj?
K. N: Visocki je u pravu. Pravi pesnici nisu baš dobri u izgradnji zemaljskih odnosa. Zato što imaju unutrašnju viziju kojom vide ono što drugima nije dostupno: ponekad postaju svedoci nekih ne baš prijatnih trenutaka, poroka ljudskog društva, koje im oštrim bolom ranjava dušu. Ovaj bol proganja pesnika. U svakom društvenom sistemu pesnici nisu bili voljeni. Naravno zato što su pesnici. Zbog toga što nisu umeli da lažu, da se pretvaraju. U nekim društvenim uređenjima je izgledalo da su pesnike poštovali. Ali, to nikako nije tako. Svi su bili uplašeni činjenicom da imaju pečat “pesnik” i tim je sve rečeno. Ranije je bilo tako, i sada se ništa nije izmenilo, a i sutra će, takođe, biti isto.
V. N: „Pozorište je takva katedra iz koje se može reći mnogo dobrog svetu“, napisao je Gogolj davno. Autor ste mnogih drama koje su postavljene u pozorištima Republike Uzbekistan. Da li se saglasni s Gogoljevim rečima, kako stoje stvari u modernom pozorištu, koje teme su najinteresantnije gledaocu?
K. N: Naravno, kako se sporiti s Gogoljem? U potpunosti sam saglasan. I ja imam mišljenje o pozorištu, hoćete li da ga čujete?
Onda, poslušajte: „Scena je veoma mala, ali u nju možete da smestite celu zemaljsku kuglu. No, tamo gde možete da smestite ceo globus, čak i mala slamka može biti suvišna … „. Danas moramo pokazati ljudsku dušu na sceni. Potrebno nam je da se cela planeta kreće oko sudbine, radosti i tuga čoveka. Na sceni treba da stoji čovek. Bez obzira na smer i žanr, na sceni treba da bude Čovek. Pozorište je odraz života. U njemu ljudi vide sebe. Ako je tako, pozorište je svojevrsni vaspitač. Poznati uzbekistanski dramaturg Behbudi je govorio: “Pozorište – služi kao primer!”.
V. N: U knjizi kratkih priča „Želim da vidim tvoje oči“ prikazali ste potresne scene rata, okrutnost koju ljudi pokazuju jedni prema drugima, ali i ljubav koja postoji čak i u situacijama kada je smrt veoma blizu i niko ne zna koliko će živeti. Saosećanje i nada u svetliju budućnost su osnova Vašeg pogleda na svet. Jedan od Vaših likova u priči „Parče hleba“ postavlja zaista važno pitanje: „Zašto ljudi, znajući da mogu da se zasite parčetom hleba, pohlepno proždiru jedni druge?“ Postoji li odgovor na ovo pitanje?
K. N: Hvala vam na ovom pitanju. Na bolno pitanje koje je mučilo moju dušu, sami ste, ne znajući, odgovorili. Svi ratovi na zemlji nastali su zbog čovekove pohlepe. Dakle, postoji samo jedan način da se čovek vaspita, tj. put koji će pomoći čoveku da spozna samog sebe. Za to je potrebno da zna, spozna da se može zasititi parčetom hleba i tanjirom supe. I to je sve! Dovoljno je da spozna ovu elementarnu istinu. Ništa mu više ne treba. Nažalost, treba priznati da to nije dato svakome. Upravo u tome i jeste čovekova slabost.
Čovečanstvo koje je došlo do nezamislivih otkrića, ne može da obuzda svoj apetit. To pitanje još od davnina zaokuplja mnoge umove čovečanstva uključujući i književnost. Meni je, takođe, veoma teško da nađem odgovor na ovo pitanje. Književnost još uvek traga za odgovorom na pitanje, zašto je čovek tako alav, zašto se ljudi glože jedni s drugima u ovom propadljivom svetu?
V. N: Vi ste zaslužni novinar Uzbekistana, radite kao glavni urednik u pravnom listu „Čelovek i zakon“. Henri Lus, američki novinar, (osnivač časopisa Time, Fortune i Lajf), napisao je da je „novinar postao da bi se što više približio srcu sveta“. Zašto ste postali novinar?
K. N: Novinarstvo kali karakter čoveka. Uči kako da preživimo u našem savremenom svetu, da plivamo u reci zvanoj „život”. Takođe uči kako da opstanemo u ovom uzburkanom toku i da se ne utopimo. Novinarstvo je temelj proze. Ono poziva da idemo u korak s vremenom,brzo analiziramo događaje i donosimo utemeljene zaključke.
Ovi kvaliteti su veoma važni i za pisca. Jednostavno rečeno, to je kao da trenirate sportistu da trči na duge staze: prvo trčite na kratke udaljenosti, a nakon pažljivog treninga završavate dugu trku. Dela pisaca koji su se ranije bavili novinarstvom iskrenija su i brže dospevaju do čitaoca. Ovo su moja zapažanja.
V. N: „Život čoveka ima smisao sve dok on donosi smisao životima drugih kroz ljubav, prijateljstvo, saosećanje i protest protiv nepravde“, napisala je Simon de Bovoar. Šta je, po Vašem mišljenju, smisao ljudskog života?
K. N: Verujem da je smisao i sadržaj ljudskog života ljubav. Da, ljubav. I nije važno kako se ona manifestuje. Hoće li to biti ljubav prema otadžbini, prema bližnjima, prema voljenoj osobi. Glavna stvar je da drugima želite ono što želite sebi. Od ovoga počinje ljubav prema ljudima.
Čovek koji se raduje što čini dobro drugima, zaista je srećan. Verujem da će zlo sigurno biti srušeno ljubavlju. Izgleda da je to veoma teško. Međutim, drugačije jednostavno ne može biti. Ponavljam, smisao života je u ljubavi. Bez obzira na nacionalnost, veru, zemlju u kojoj živi, ako se čovek okrene drugom s ljubavlju, humanošću, ovaj svet će postati lepši, bolji, humaniji.
