fbpx

Lela Milosavljević: Orahov hlad (odlomak)

Gledala je u plafon čvrsto stisnutih usana. Pokušavala je da zadrži dah, da ne diše. Svu svoju snagu je usmerila na jednu , jedinu želju. Da svemu dođe kraj. Već dva dana medicinske setre pokušavaju da joj daju lekove I hranu. Otimala se, okretala glavu. Ono što bi joj silom uspeli ubaciti u usta brzo bi pljunula. One su se vraćale, molile, objašnjavale. Pretile stavljanjem cevčice kroz nos do želudca. A onda su sledile injekcije, dok je drže da se ne opire.
Rođena je kao šesta gladna usta u kući Petrovića. Dali su joj ime Radulka, po tetki koja je umrla kao mala. Niko joj se nije obradovao. Majka, otupela od rada, nemaštine i rađanja. Otac, seoska bekrija, naučen da žena treba da ćuti i sluša. Dva starija brata i sestra od pete godine su morali da nadniče i čuvaju stoku po selu.
U sebi se pitala šta o životu znaju ova deca nalakiranih noktiju i ofarbane kose? Odgajani u toplim kolevkama, ljuljani u majčinom krilu. Oni nikada nisu ni čuli da bebu, kao što je nju, majka stavi pod hlad oraha ne bi li joj od hladnoće stalo srce. Govore joj da mora da pije lekove, da bude bolje, a ne razumeju da ona više ne želi ništa. Ni ovde nije želela da dodje. Doveli su je, bez svesti.
Sa šest godina su je dali tetki Staniki i teču Jakovu. Onako kao sto se nekome da iznošeni džemper, da ne smeta. Da im čuva stoku, briše kuću. Da im bude sluga. Bog im nije podario decu. Kad god bi se naljutio Jakov bi Staniku nazivao jalovušom. Ona je bila kriva sto jabuka nije rodila, što je jagnje lipslalo. Ona je bila kob svog doma. On je uvek bio ljut i glasan. Ona nevidljiva, kao paučina u fioci zelenog kredenca pored vrata.

*iz knjige “Tragovi bosih stopala”*

Lela Milosavljević
Lela Milosavljević
Iz Užica, ljubitelj umetnosti i kolekcionar uspomena. Piše satiru i lirsku prozu, autor knjiga "Tragovi bosih stopala" i "Ples među svicima", kao i tekstova objavljivanih u više elektronskih i štampanih časopisa za umetnost i kulturu, portalima i stranicama.