fbpx
spot_img

Lela Milosavljević: Ožiljci

Kako  je autobus prešao Rudnik Jelena oseti žarenje u želucu. Onaj osećaj što se kao oprž širi naviše, podižući grudi sve do grla. Onda pokuša da duboko udahne i omogući srcu da nesmetano kuca.

Poznavala je taj stisak koji se skupi, pa navali na grudi. Osećala ga je i ranije, kad je nečim nasekirana, kad strepi ili se boji. Nekad se javljao a da ona nije mogla da se seti zašto, e tada bi ga smatrala nekom zlom slutnjom. Do skoro bi se, kad joj ta guka u utrobi zaigra, odmah pomolila za muža i decu: Samo da su oni dobro. Danas je bila sigurna da nije u pitanju nesreća koju predoseća. Znala je da je telo opominje da je njeno, da ono zna i ono što nikad ne bi izgovorila. Možda ranije ne bi ni sebi priznala, ali danas hoće :Ne ide joj se kući!

Da joj je do skoro neko rekao da mu se sa Instituta za onkologiju ne ide kući, posumnjala bi u njegovu zdravu pamet.

Malo se iskosi u svom sedištu, namesti turban od lila marame na glavi, spusti kraj na desnu slepoočnicu , pa se nasloni, na ne baš čisto prozorsko staklo. Ranije bi dobro razmislila pre nego to učini. Danas, to ne izgleda važno. Koga briga za sitna čuvanja, život i tako ide kuda je rešio. Nekome da, nekome uzme. Okrene te naglavačke da ti pokaže kako je lepo kad samo možeš stajati uspravno. Ali, nekad iz te perspektive obećaš sebi, da ako se opet vratiš moraš znati kako je kad ti glava visi na dole.

Kad je pre nekoliko meseci napipala tu kvržicu na dojci, Jelena se u roku od deset sekundi  uplašila, pa rekla sebi da to nije ništa, pa se sledila na pomisao: Šta ako jeste?!

Deci nije govorila ništa. Spremala je ručkove, pratila ih u školu, golicala ih pred spavanje. Nije se ljutila na njihove tvrdnje da preteruje, da su oni odrasli. Pomisao  da joj se može nešto dogoditi, da ih može napustiti izjedala je i mučila.

Bojanu je u nekoliko navrata htela reći. Tek da podeli brigu, da joj on kaže da će biti dobro. Samo da nekome kaže. Nije se našao pogodan trenutak. Ili je žurio na posao, ili je već bio umoran. Nije bilo dobro da mu se žali ni kada je nervozan, kada ga žiga rame, ni kada je požuruje da dođe u krevet. Sa njim je za sve morala da traži momenat u kome ga neće iznervirati.

Mrzela je kad se razbesni, kad podrugljivo isturi bradu, kad stisne oči i ironično kaže da ga ne smara glupostima. A gotovo sve njeno je bilo glupost. Sve osim onoga što je on smatrao da ona treba. Ona mora. To joj je dužnost. U taj niz spadalo je čišćenje, kuvanje, presipanje nedovoljne količine novca u sve kućne potrebe. Moralo se voditi računa o njegovim košuljama, rođendanima njegovih rođaka, vaspitanju dece. Morala je biti žena, majka, domaćica. Kako danju, tako i noću. Kako za porodicu, tako i za njega. Zato se oženio.

I sve je to nekako bilo normalno. Svima, pa i njoj. Nalazila je opravdanja za njega tešeći se nekim vestima o nasilnim muževima, o ubicama, kockarima, narkomanima. Danas misli da se takve vest stalno ponavljaju u medijima da bi nas sputale i zbunile. Navedu nas da se utešimo onim što je daleko od sreće. Daleko i od sitnih ljudskih potreba.

Tako je otišla na pregled, pa na konzilijum. Nije objašnjavala, dok je sve obaveze ispunjavala nije ni bila pitana. A kad je već posumnjala, kad je doktorka posumnjala, želela je da porodicu zaštiti. Da ne brinu, da se ne sekiraju.

Danima je čistila po kući, kuvala više vrsta jela, pakovala u posude u zamrzivač. Peglala veš, promenila posteljine. Da ne osete da je nema. Da svega ima dok je ona u bolnici. Dan pre odlaska na operaciju, za večerom im je saopštila da joj nešto nije dobro, da mora na par dana u bolnicu, na neku biopsiju….

Bilo joj je neprijatno da sinovima detaljiše, pa se potrudila da sve zvuči beznačajno. Kad su ostali sami Bojanu je nagovestila da možda neće valjati, ali je on prekinuo izjavom da  bar jednom ne kuka nad sobom i ne baksuzira.

Naravno, i obaveze zakonske supruge su se morale ispuniti jer će u narednim danima biti odsutna. I možda joj se tad, u bračnoj postelji smučio njen muž I njihov brak I kuća. Možda, ali tada to nije znala. Tu noć je budna gledala u plafon I pitala se da li je bilo moguće da samo nasloni glavu na njegovo rame I isplače se, kao prava žena. A onda je prekorela sebe: Oni su muškarci. Drugačije pokazuju svoje emocije. Eto, sad će morati sve sami, a sigurno se i brinu.

Kad su joj njeni momci dolazili u posetu nju nisu  bolele rupe od drenova, rezovi od povađenih žlezda, odsečeni delovi njenog ženskog tela. Bolela je činjenica da su druge žene imale više ljubavi od nje. Ali i tada je krivicu našla u sebi: Pa, nije ona neki pekmez od žene, pa da se tu prenemaže. Što te snašlo, snašlo, nema nazad. Ne mogu sad svi u zemlju ponići zbog toga.

Saznanje je zabolelo. Smernice su zbunjivale. Prognoze su obećavale i ubijale, zavisi koga je slušala. Oslonjena na tuđa iskustva, suočena sa neminovnošću, sa papirima u ruci, jedina je kući otišla sama.

I nije što je u kući sačekalo prljavo suđe od nedelju dana. To je očekivala. Nije ni što su, kako je ko ulazio u kuću pitali šta ima da se jede, što su zaboravili gde je bila… Nije ni što je dok se tuširala, prvi put plakala držeći ruku na hrapavoj rani na levoj strani grudi. Tu gde je zauvek  nestalo mesto na koje je sinove na rođenju privijala.

Sve bi nekako progutala. Sve bi prošlo. Ono što je zauvek utrlo trag ka njenom mužu je njegova ljutnja.

On je bio ljut što ona više nema levu dojku.

On je bio ljut!

Možda i ne samo ljut, možda se pomalo i gadio. Svakako je krivio nju, što su mu uskraćena prava koja je ženidbom stekao. Ona je baksuz. Ne, on je baksuz, njega sve mora da snađe. I, šta će on sada sa ženom koja je nesposobna, bolesna i krnjava?

Nije joj se išlo kući.

Foto: Marko Marković
Lela Milosavljević
Iz Užica, ljubitelj umetnosti i kolekcionar uspomena. Piše satiru i lirsku prozu, autor knjiga "Tragovi bosih stopala" i "Ples među svicima", kao i tekstova objavljivanih u više elektronskih i štampanih časopisa za umetnost i kulturu, portalima i stranicama.