Već na osnovu letimičnog prelistavanja lako ćemo zaključiti da je glavni junak ove priče klupa – obična parkovska klupa… Ovaj grafički rad/ novela Kristofa Šabutea (Čistilište, Pun mesec, Veštice, I princeze idu u ćošak) je tehnički samo priča u slikama, ali svakako mnogo kazuje. I ovde je došla do izražaja upečatljiva upotreba sugestivnih detalja, pokreta lica i gestova, pojava ljudi u kretanju…
Kako se navodi u po nekoj skromnoj najavi, klupa može biti mesto za odmor, mesto sastanka (dogovorenog ili ne), utočište, mesto za scenski nastup…
– Posmatramo klupu kroz sate, dane, godine, sa očiglednom promenom sezona; tu su ljudi koji nastoje da se odmore, da razmisle, da nešto (ako je mogućno) na miru pročitaju, da popričaju i ogovaraju, skejter koji izvodi preskok (kasnije ga vidimo i povređenog!), čistač koj uređuje klupu i okolo nje – čak je prikazano kako mu u odizanju klupe pomaže balon koji je okačila devojčica, pre nego što ju je nestrpljiva majka odvela!
– Ako je naziv dela „Malo drveta i gvožđa“ (Un peu de bois et d‘acier, pri čemu acier zapravo znači čelik, ako je bitno), rekao bih još nešto u korist ove metalne komponente – u par momenata imamo motiv nožića, peroreza – njime jedan dečak na početku pripovesti pokušava da ureže na klupi znak ljubavi prema voljenoj devojčici (pri čemu se i sam poreže), a u nekoliko navrata vidimo i stariji par čiji muški predstavnik skoro ritualno nožićem podeli jedan kolač na dva dela kad prisednu na klupu – jednom prilikom ga vidimo kako seda pored mrzovoljnog mladog čitača, i uviđamo da starac više nema s kim da podeli kolač!
Da vidimo malo detaljnije ko još defiluje kroz kadrove u kojima je ova klupa:
– Jedna od pojava koje se najviše ponavljaju: Beskućnik koji u više navrata pokušava da se razbaškari na klupi, pri čemu ga ometa lokalni policajac, pozornik – sve dok mu ne dospe vreme za penziju, a onda, uz neku nejasnu mrzovolju, uzme da ga brani od mladog kolege!
– Kucov koji povremeno ‚overava‘ klupu, u skladu sa svojim prirodnim potrebama, ili se pod nju sklanja od kiše…
– Mlađi čovek koji sa cvećem uzalud čeka nesuđenu draganu, ali se u vidu utehe utehe kraj njega pojavi žena koja je očito u nekoj svojoj fazi oporavka (sudeći porastu kose ispod marame, nakon terapije) i, izgleda da će ljubavna priča između njih upaliti.
– Činovnik koji u više navrata prolazi pored klupe ne zadržavajući se, sve dok u jednoj sceni ne reši da prisedne i opusti se, prethodno se teatralno izuvši, a nekom narednom prilikom u ležernom izdanju uskače u muzičku tačku jednog gitariste, što donosi znatno više pažnje nego u prethodnom nastupu, naravno i uz neki mali prilog!
– Vremena se menjaju, pa tako i naša junakinja klupa u nekom trenutku dobija naslednicu neobičnog modernog dizajna, pri čemu lokalni funkcioneri počinju i sami da se pitaju na kakvo su to rešenje pristali, a vidimo da nova klupa ima neke pregrade/ naslone za ruke, što sprečava i poznatog beskućnika da se raskomoti na njoj, a slutimo da ni drugi baš neće biti oduševljeni…
A ona stara dobra klupa? Vidimo je u promenljivom svetlu nekog skladišta, zatim kako čeka svoju šansu na buvljaku – ovo pominjem pošto je u nekoj varijaciji svetla, a zatim i truda oko detalja (realistično) zaista došlo do izražaja neko grafičko zalaganje autora. E sad, da nekako zaokružimo priču – priču, koja naravno ne nosi neki kompaktan sled zbivanja, ali da vidimo gde se zatvara neki krug – Ko je kupio klupu? Mladi čovek koji sa svojom suprugom prepoznaje na njoj jedan urez kao znak ljubavi iz klinačkih dana, a njihov sinčić simbolično uz nju nalazi oslonac da napravi prve samostalne korake!
Ovo delo se na frankofonom tržištu najpre pojavilo u ediciji Vents d‘Ouest, 2012, a u Srbiji je priređeno u redakciji zemunske Besne kobile (2017)
Par godina nakon prvog izdavanja, priča se pojavila i adaprirana u vidu jednog crno-belog filma bez reči – režija: Antonen Le Ge (Le Guay)
Raniji prilog o Šabuteu (Čistilište)
