fbpx

Mariana Kumbar Selma: Živeti s Bogom u sebi

Pitam se zašto uvek čekamo stvari koje će i onako doći? Zašto ljudi čekaju jesen, čekaju večer? Čekaju sutra? Zar se ne umorimo tako čekajući nešto što će i onako samo doći? S nama ili bez nas, doći će. Nama ostaje samo ovaj jedan trenutak koga imamo, ovo sada, ovo danas da učinimo ono što želimo učiniti. Bilo bi dobro prestati čekati, trčati napred, upoređivati se s drugima, plašiti se, bilo bi zaista dobro raskrstiti s osećajem krivice, oprostiti svima i osloboditi glavu svega negativnog… I verovati! I Bogu i ljudima, jer samo vreme će nam svima suditi. Dok je čovek mlad, onda misli da može sve i da mu ne treba niko. Ali kad jednog dana srce počne kucati ne samo za sebe već i za nekog drugog onda počinje strah i želja za zaštitom. I čini mi se da su oni ljudi koji sebe nazivaju ateistima većina samci. Dok ovi drugi koji veruju u postojanje Boga su oni kojima je on potreban ne toliko zbog sebe, već možda više zbog onih koje vole i žele da zaštite. S Bogom smo jači, ne bojimo se života. Jer bojati se je besmisleno, strah paralizuje. Sve pa čak i sopstveni odbrambeni sistem, jer organizam reaguje od misli koje mu šaljemo. Ljudi koji veruju u sudbinu oslobođeni su straha da im se može dogoditi ono što nije zapisano ili već unapred određeno. Ali niko od nas ne može izbeći povremene udarce sudbine, loše dane, neke užasne trenutke. Da li nas to Bog proverava ili iskušava teško je reći ali obično u svakom zlu koje nam se dogodi ima nečeg dobrog. Znate onu priču kada je Bog sišao na zemlju i prošetao među ljudima? “Bog je hodao ulicama … Slušao je misli prolaznika. Svaki treći stalno je ponavljao: “Pa, zašto mi se ovo događa, Bože?” “Ne želim živeti ovako!” – bila je svaka druga misao koju je čuo … Sa zanimanjem Bog je slušao čovekove misli. Auto su mu ukrali dan ranije. „Dobro je što to nije život. I naći ćeš automobil!” Stvoritelj se nasmešio i pogledao je lepoticu s crvenom kosom Nju je voljeni napustio pre venčanja, zamenivšu porodicu i prsten za slobodu … “Dobro je što je sada, jer ne bi bio veran suprug. Spasio te od velike patnje. Uvek će biti takav – lep, ali slab. Želiš li ga takvog? “- Bog ju je pitao … Ali niko nije čuo njegove reči, samo žamor i stenjanje praćeno uzdasima. Da su ljudi razumeli – da sve ima svoje vreme, naučili bi živeti i ceniti svaki trenutak … Svaki dan bio bi novo otkriće sreće A želja za životom ih nikada ne bi prošla. Kad bi ljudi razumeli, barem delimično – da svako “loše” uvek ima svoju “dobro” …” Sve što posedujemo u životu, sve naše godine, bore i sede već smo platili. I svo naše blagostanje, sreću i osmehe već smo platili. Platili smo radom, mukama, besanim noćima, živcima, suzama, zdravljem. Ljubav je uvek samo delenje bez očekivanja da nam se vrati. Ljubav je radost, snaga, blagoslovljen je onaj koji zna da voli,veruje i ne očekuje ništa od drugih osim od samog sebe. Ali ono najvažnije je sačuvati zdrav razum i osećaj za realnost. Uživati u svakom trenutku oslobođeni svake krivice. Jer, u psihologiji važi da kada se čovek obraća Bogu, to se zove molitva a kada se Bog obraća čoveku onda je to šizofrenija. A linija je ponekad nevidljiva i tanka.

Mariana Qunbar
Mariana Qunbar
Piše pod pseudonimom Selma, pesnikinja i romansijerka. Rođena u Leskovcu 1969. godine. Živi u Jerusalimu od 1990. godine. Do sada su svet ugledale njene četiri samostalne knjige pesama. Učestvovala i u mnogim zbornicima, dobitnica mnogih nagrada. Uskoro se očekuje izlazak njenog prvog romana pod naslovom "Žena s dušom kameleona" u izdanju Banatskog kulturnog centra. Životni slogan: ''Tamo gde nema puta sve postaje put...Tamo gde nema vrata srce se otvara ''