Miladin Ševarlić rođen je u Beogradu 1943. godine. Diplomirao svetsku književnost (1967) i dramaturgiju (1968). Radni vek proveo, uglavnom, u pozorištima, kao dramaturg, umetnički direktor i upravnik. Bio je, takođe, odgovorni urednik u Umetničkom programu TV Beograd i glavni urednik izdavačkog preduzeća „Prosveta“. Glavni je i odgovorni urednik časopisa „Drama“, Udruženja dramskih pisaca Srbije , čiji je predsednik bio u dva mandata. Treći put izabran je za predsednika 2010.
Autor je više od 30 dramskih dela, koja su (počev od 1968), igrana u pozorištima, u zemlji i inostranstvu, emitovana na radiju i televiziji, te štampana u periodici, zbirkama, antologijama i posebnim izdanjima. Objavio je i četiri knjige Izabranih drama. Režirao dva svoja pozorišna komada Gospodin ministar i Zavodnik.
Objavljivao, takođe , pesme u književnim časopisima, šezdesetih i sedamdesetih (Savremenik, Književnost, Delo…), pozorišne kritike u Politici-ekspres, sedamdesetih, i eseje iz oblasti kulturne i društvene problematike, u listu Borba devedesetih godina prošlog veka, kasnije u časopisu Drama i drugim publikacijama.
Za svoja dela više puta je nagrađivan: nagrada na prvom (anonimnom) konkursu Udruženja dramskih pisaca Srbije (1980), za dramu Propast carstva srpskoga: tri nagrade Branislav Nušić, za drame Nebeska vojska (1986), Zmaj od Srbije (1990) i Zavodnik (2000) : Sterijina nagrada na 29. Sterijinom pozorju (1994) za dramu Zmaj od Srbije: Nagrada za tekst na festivalu praizvedbi u Paraćinu (1994), za dramu Zmaj od Srbije: nagrada Joakim Vujić (1995) za dramu Karađorđe: nagrada Zlatni beročug za trajni doprinos kulturi Beograda (1999). Priznanje Vlade Republike Srbije za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi (2011).
Da li biste mogli okarakterisati trenutan izgled srpske pozorišne scene ?
Nedostatak novca. 0,6% od državnog budžeta odvaja se za kulturu, što je za evropske prilike besprimerno. Ipak, pozorišni reditelji dobijaju enormne honorare, a često i presudno utiču na repetoar. Postoji tendencija da se kultura sve više prepušta tržištu- što dakako, rezultira relativizovanjem kriterijuma vrednosti. Grčevitom borbom za opstanak, kulturne institucije, u ovom slučaju pozorišta, gube svoja suštinska svojstva, duhovni nivo, identitet koji kultura po definiciji podrazumeva kao medij što oplemenjuje i pomaže čoveku da shvati svet u kojem živi i da se suoči sa svojom vlastitom sudbinom. Uprkos svemu, uprkos okolnostima u kojima rade, bilo bi nepravedno reći da na pozorišnim scenama Beograda i Srbije nema predstava vrednih pažnje. Pozorište nije lako uništiti. Ipak, oni koji odlučuju o repertoaru trebalo bi da shvate da se nacionalnoj kulturi ne doprinosi tako što se umesto kvalitetnih domaćih tekstova, često igraju osrednji irski ili američki, kao prilog mondijalističkoj degradaciji kulture.
Kako je došlo do ideje za Vaše prvo pozorišno delo?
Na početku nisam mislio da ću postati dramski pisac. Studirao sam svetsku književnost, usput pisao i objavljivao pesme. Ali, kada sam shvatio da sama ljubav prema književnosti nije dovoljan ulog za sudbinu istoričara, teoretičara ili profesora, kada sam shvatio da to nije i ne može biti moja sudbina, niti zalog moga profesionalnog, pa i ljudskog identiteta, našao sam se, sticajem okolnosti – koje ovde nemamo vremena da opisujemo, pred vratima Akademije za pozorište, film, radio i televiziju (sada Fakultet dramskih umetnosti). Da bih pristupio polaganju ispita na katedri za dramaturgiju, morao sam, između ostalog, da napišem celovečernju dramu. Čitao sam, razume se, drame i gledao ih u pozorištu, ali napisati dramu, to je za mene bila velika nepoznanica i izazov koji je, mora se priznati, donosio priličnu strepnju. Pokazalo se, međutim, da u meni „spava“ dramski pisac. Drama je napisana, prijemni je položen. Ostalo je išlo samo po sebi.
Da li živite svoj san?
San je, u ovom kontekstu, za moje godine i moje iskustvo, malo patetična reč. Ali, mogu reći da živim svoj autentični identitet.
O čemu ste maštali kada ste bili dete?
Posmatrao sam svet oko sebe i vrlo rano počeo da se pitam šta stoji iza njegovih pojavnih oblika. Prava „startna pozicija“ za jednog pisca. Zar ne?
Kroz kakve ste prepreke prolazili na putu do uspeha?
Uspeh je prilično relativan pojam. Za mene uspeh, pre svega, znači očuvati svoj identitet, svoju unutarnju konzistentnost, ostati svoj, a ipak održavati aktivni kontakt sa takozvanom stvarnošću. Objektivizovati sebe, svoje vrednosti, svoje unutarnje sadržaje, ali ih ne podrediti životnoj trci, borbi ili pravljenju karijere. Ne prodati za karijeru komociju i sreću da ostaneš svoj i da „teraš svoje“. U takvoj varijanti prepreke su mnogo veće, nego kad idete uhodanim putem što ga matrica karijere pred vama otvara. Ako niste deo interesnih grupa koje se drže „pravila igre“, borba je mnogo teža, sporija i neizvesnija. Ali, po neko, ipak uspe da nametne svoju vrednost, zahvaljujući, pre svega, nepokolebljivoj istrajnosti i veri u sebe. I posedovanju te vrednosti- razume se.
Pamtite li Vašu prvu ljubav?
Da.
Mislite li da mladi neafirmisani pisci imaju neku perspektivnu budućnost u Srbiji?
Ne mislim. Živimo u vremenu koje nije naklonjeno kulturi, sa poremećenim, izvrnutim sistemom vrednosti. Država za autentičnu kulturu nije zainteresovana. Tržište, još manje. Živimo u trivijalnom, vulgarno politizovanom svetu, sa poremećenim sistemom vaspitanja, urušenim kulturnim institucijama, dezorijentisanim mladim ljudima, poraznim „odlivom mozgova“. Kultura? Šta beše to?
Po čemu razlikujete kvalitetno od manje kvalitetnog dela?
To nije teško. Autentično umetničko ostvarenje deluje iznutra iz vaše nutrine, ono ne traži tumačenje, niti takozvano „razumevanje“. Ono deluje kao fenomen, koji pokreće vaše misaone i emocionalne asocijativne mehanizme.
U čemu ste pronalazili snagu i podršku tokom težih perioda života?
Umesto odgovora, citiraću devizu flamanskog plemića, potonjeg engleskog kralja Viljema Oranskog, koja glasi : „Ne treba se nadati da bi se započelo, niti uspeti da bi se istrajalo.“
Mislite li da je svrha svakog ljudskog bića da bude srećan i da li ste u tome uspeli?
Prvo bismo morali da definišemo pojam „sreće“, a zatim pojam „svrhe“. Za to bi nam bila potrebna čitava filozofsko-psihološka rasprava. Dalje, nijedno stanje ne može biti apsolutno, tj.potpuno. Ja mogu da govorim o konzistenstosti vlastitog bića. I kontinuietu te konzistentnosti. U tom smislu, uspeo sam, uz neophodne napore, da budem srećan.
Vaše najveće životno iskušenje?
Kako suštinski ne izneveriti sebe, a ipak se ne oglušiti o zahteve koje ti život nameće. Svaka takva situacija je „najeveće iskušenje“.
Mislite li da je svako krojač svoje sudbine ili je to već predodređeno, a mi samo pratimo?
Predodređeno je, ali nije dovoljno pratiti. Treba prepoznati i izboriti se.
Gde najčešće volite da putujete, po čemu pamtite putovanja?
Susreti sa otiscima prošlih vremena. Pre svega, Mediteran.
Koja pesma Vam budi najiskreniju emociju?
Dakako, ima ih više. Citiraću vam jednu pesmu Izeta Sarajlića, koju nasumice izvlačim iz sećanja:
Nisam ti davao mnogo, voleo sam te mnogo.
Sem ovog s tobom, postoji li uopšte neki drugi život.
Postoji? Verovatno.
Odem, recimo jednog leta, umesto u Malu Dubu,
U Kuvajt ili Kongo,
I ovo svoje zanimanje pesnika, zamenim za neko zanimanje ratno.
Ali, šta bih posle, kad zaraćenim šeicima prodam oružje?
Šta bih posle, bez tebe radio u predvečerje?
Bez tvoje ruke u svojoj, ja ne znam ni da hodam
A ne li da živim, međ ljudima, međ zverjem.
Ma šta da nam se desi, nek nam se desi oboma.
Ma kakav drugi život, bio bi samo varijanta smrti
Bez tebe- bez sebe ostao bih odmah.
Najsmrtniji, među svim besmrtnim i smrtnim.
I – odeš li zauvek od mene, ponevši sa sobom
Sva naša sunca,
Sve što je za ovih dvadeset godina i neopevano,
Bilo pesma, tim odlaskom precrtavam,
Ubiti se?- naravno, samo u koga da pucam
Kad bih bez tebe ionako bio mrtav.
Šta biste poručili mladim piscima?
Da pišu, samo ako moraju to da rade po svaku cenu.