fbpx
spot_img

Marko Spirić: Intervju sa glumicom Nađom Rodić

Nadežda Nađa Rodić je istaknuta prvakinja drame, televizijska glumica, književnica i pesnikinja. U karijeri se ostvarila u mnogobrojnim značajnim i karakternim ulogama.


Dobitnica je prestižnih nacionalnih i internacionalnih nagrada i priznanja, od kojih izdvaja priznanje sa susreta profesionalnih pozorišta Jugoslavije „Joakim Vujić ’67“ za ulogu u predstavi „Ko bi se jedio na muške“ i počasnog „Zlatnog delfina ’75“ na međunarodnom pozorišnom festivalu u Varni. Godine 2018. na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, nagrađena je zlatnom značkom Kulturno-prosvetne zajednice Srbije za dugogodišnji doprinos razvijanju kulturnih delatnosti, za nesebičan, predan, dugotrajan rad i stvaralački doprinos srpskom glumištu i širenju kulture, i to jednoglasnom odlukom stručne komisije Kulturno-prosvetne zajednice Srbije i Ministarstva spoljnih poslova Republike Srbije – uprave za saradnju i Srbima u regionu, a pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja Vlade Republike Srbije. 

Iste godine u novembru mesecu je objavila zbirku pesama pod naslovom ,,Oblaci u samoći plaču“ i tim povodom u prestoničkom Udruženju književnika Srbije obeležila pola veka umetničkog stvaralaštva.

U međuvremenu je snimala TV serije ,,Urgentni centar“, „Tezgaroši“ , „Vojna akademija“ i druge želeći da se približi mladima, ali je i predstavljala monodramu „Nit’ sa njime, nit’ bez njega“ na daskama koje život znače. Autorska poezija istaknutoj glumici Nađi Rodić predstavlja svet u kojem se voli, uzima i daje. Ne samo pogled na svet, već način otkrivanja sebe, onaj koji je uspešno izgradila u proznom svedočenju „Život na dlanu“ (2016) gde je lepotom i verom pobedila opaku bolest i ostavila svedočenje koje sa svakom osetljivom dušom razgovora.

Ekran i objektiv kamere su obeležili njen život, doneli joj mnogo, oduzeli jako malo i to je možda njen najveći uspeh. Uspela je da izbalansira svoju profesiju i privatni život, da sačuva svoje lice, svoju harizmu i dostojanstvo i ne potroši se uprkos ogromnoh popularnosti. Zato joj je pozorišna scena i ekran više doneo nego odneo jer je imala život nezavisno od njega i nikada nije težila životu na njemu.

Nađina harizma, boja glasa, pojava, način na koji radi svoj posao i jedna vrsta samo njoj posebne specifičnosti koju su gledaoci voleli, uslovili su kvalitetnu karijeru, popularnost i poštovanje. Pripada grupi velikih imena koji se i danas izgovraju sa velikim respektom. Njen posao je podrazumevao mnogo toga što se nije videlo, a moralo je da bude prisutno. Veliku profesionalnost, spremnost i samokontrolu, samokritičnost, rad, iskustvo, učenje, usavršavanje, strogo definisan način pokazivanja emocija. Detalji o kojima se strogo vodilo računa, trebalo je imati stabilnost, dubinu i karakter za taj posao, greške su se svakako dešavale što je i normalno, ali od nekih pravila se nije smelo odstupati. Ona su i dan danas ista, samo što ih retko ko poštuje, što svakako jeste jedan u nizu sunovrata današnje glumačke slike u ovoj zemlji.

Koliko se za ženu glumačka profesija razlikuje od nekih standardnih?

U našoj profesiji, kod nas glumaca nijedan dan nije isti. Uvek bude neko novo zanimljivo dešavanje. Različite uloge, strahovi, trema, muke. Sada si jedno… određena uloga, radiš, mučiš se sve do premijere. Onda se dobije nova uloga, nastane opet nova muka sve do premijere i na kraju nova radost. Zasluženi aplauz!

Poznato je da Vi i kao glumica vodite računa o zdravom načinu života. Koje su Vaše zdrave navike?

Uvek sam se bojala viška kilograma. Ne postoji, ne znam šta ću, ništa ne jedem a bojim se! To je prosto nemoguće. Uvek sam muku mučila sa onih pustih pet kilograma viška. Zaista volim da jedem onda sam shvatila da ako jedem torte i kolače da sam gotova! (smeh) Mic po mic, doguraću cara do duvara, biću blizu „100“ a nisam baš povisoka! Ličila bih na patkicu koja se gegutka. Strašno bi bilo da sanjam, a kamoli da mi se to stvarno dogodi. Raznovrsno se hranim, a ponekad se ipak i počastim pitama i gibanicama! Sve to obožavam, ali bez slatkiša. Doduše, uz ribu obavezno popijem čašu crnog vina. Ujutru čim ustanem, popijem čašu tople vode sa limunom i i medom. U kafu dodajem kašićicu kokosovog ulja i grickam urme. Ranije sam se bavila jogom, a danas se šetam kraj Save. Eto tako ja radim i kao što vidite, nisam debela!

Gotovo da nema značajnije nagrade koju niste dobili. Na koju ste baš ponosni?

Mnogo je značajnih republičkih i internacionalnih priznanja ali bih izdvojila „Joakima Vujića“! Druge ne bih nabrajala jer su mi sve podjednako drage i naravno, mnogo mi znače. Uloga je bilo mnogo u dobrim predstavama renomiranih jugoslovenskih i svetskih reditelja. Nedavno sam nagrađena i prestižnom „Zlatnom značkom“ kulturnih institicuija Grada Beograda za celokupan moj umetnički rad i doprinos kulturnom stvaralaštvu Republike Srbije.

Sećate li se Vaše prve pozorišne predstave? Prva uliga, trema, uzbuđenje možda?

Naravno da pamtim! Bila sam mlada glumica, početnica. Zvali su me Plavi ćuretak, angažovana najpre u banjalučkom pozorištu sa frizurom Bridžit Bardo. Obožavala sam je. Plava kosa, dugačak rep, lepa, vrckasta, talentovana ali neiskusna, bez onog mnogo važnog zanata koji se stiče i usavršava godinama. Prva uloga, pa muško – Pote u Zoni Zamfirovo. Kako ja kao Bridžit Bardo da igram umazanog, trapavog šegrta kod Maneta kujundžije? Muke moje tantalove a Bogami rediteljeve. Mnogo se sa mnom nervirao, čak vikao! „Dete, zamisli da si muško! Možeš ti to!“ A kako da zamislim kada nisam… plakala sam i molila da me zameni, ali tada se to nije smelo. To natezanje i muke su trajale do kostimske probe. Kad su mi obukli odrpanu košulju, umazane pantalone, stavili periku, izuli cipele i stavili cigaru u usta – sav srećan reditelj je viknuo; „E, sad si Pote!“ Nećete verovati! Kako sam krenula na scenu, ja sam progovorila! Svi su se smejali, pa i reditelj! Na kraju me je čak i zagrlio. Nisam ni bila svesna magije koja me je pokrenula i pomogla da budem baš taj Pote! Na kraju predstave, znate li ko je dobio najduži aplauz? Pa, ja!

Šta je bilo presudno da se uopšte bavite glumom?

Ne diraj lava kod spava! Znam da sam dobra lavica. Volim ljude, a kad god mogu,pomognem. Strpljiva sam sve do granice strpljenja, ali kad riknem, bolje se sklanjaj i beži od mene što dalje.

Šta Vas u poslednje vreme najčešće nasmeje, oraspoloži, obraduje?

Moja generacija je naučila da sluša reditelje, pa i ja slušam. Ali, kada dođe ona dosadna faza, a reditelj počne da izmišlja te ovako, te onako, nije dobro, menjamo sve ispočetka učini mi se da ne zna šta hoće – onda se naravno usprotivim pa i „posvađam“. Često puta su nas nespremni reditelji zaista maltretirali. Pozorišne daske najbolje znaju i one trpe i škripuću zajedno sa nama glumcima.

Kako biste opisali Vaš karakter?

Ništa posebno. Samo da igram, snimam, da radim svoj posao. To mi je želja. U glumačkoj profesiji, za nas nema kraja. Molimo Boga da nastavimo sa radom sve dok postojimo. 

Kakav je vaš odnos s rediteljima? Koliko ste poslušni?

Kako kad! Nekada sam mirna kao bubica, a nekada nisam. Sve zavisi od okolnosti, samo nemoj da me potceniš.

Postoji li nešto što biste voleli i nadate se da ćete igrati? U kojoj domaćoj seriji Vam je najdraža uloga?

Uloga Bogdanke u seriji „Seljaci“ reditelja D. Lazića, kojom sam stekla veliku popularnost. Moja Bogdanka u narodu je bila omiljena. Svaka žena je mogla u nekom segmentu da se pronađe i poistoveti sa njom.

Da li ste pomalo netrpeljivi po prirodi? Kakvi su vam dalji planovi?

U ovo vreme, svima se sve poremetilo. Verujem da će uskoro sve proći i svima biti dobro. Napisala sam roman i novu zbirku pesama. Daće Bog pa će uskoro ova dela ugedati svetlost dana. Nek’ je sa srećom čitaocima i meni.

Da li ste zadovoljni što se kod nas snima mnogo više nego ranije?

Naravno, veća je mogućnost da glumci dobiju nešto da rade! Za nas je najstrašnije da sedimo, ne stvaramo i da iz dana u dan iščekujemo ulogu, da radimo, dišemo i opstanemo.

Mi se vidimo u aprilu na Apolon festu u Nišu gde ćete promovisati svoju knjigu “Život na dlanu”. Hvala Vam na izdvojenom vremenu za kraj našeg razgovora koja je Vaša poruka za čitaoce portala Pokazivač?

Ništa nije tako crno, kao što je nebo plavo!

Marko Spirić
PRIJATELJI PORTALA POKAZIVAČ
Apolon produkcija, Stevana Nemanje 19, Niš 18000
Kontakt 0631885998 i +381638281286
Najlepše za najmlađe
+381600177774 Tanja Pavlović
Vranje
Marko Spirić
Urednik portala "Pokazivač". Dugogodišnji radijski voditelj, novinar, marketing saradnik, dopisnik dnevnih i nedeljnih novina, časopisa i portala. Intervjuiše poznate ličnosti, prati estradna desavanja, piše životne priče... Humanitarac čija dela koja je činio i čini za ljude i životinje govore o njemu. Dobitnik je mnogobrojnih nagrada i priznanja za doprinos u novinarstvu na prestižnim manifestacijama. Rođen 1986. godine, živi i radi u Vranju.