Materice
Nedelja je odisala tišinom. Neprijatni i neželjeni spokoj je obojio dan. Materice, još jednu godinu za redom, proticale su u samoći. Nekada su nedelje bile obojene životnom radošću, a kuća koju je zajedno sa suprugom Milanom podigla teškim radom, bila je puna graje i života. Decembarska jutra su osvitala mrazna i maglovita, a dnevni sati svojom osunčanošću, topili su mraznu zemlju i lepili joj blatnjave naslage za stare, naguljene cipele, kada je odlazila po ogrev u šupu. Drška štapa, koji je prisvojila nakon svekrvine smrti kako bi se lakše kretala po dvorištu, ostala je bez gumenog dela nataknutog na donji kraj štake. Zaglavljen u raskvašenoj zemlji, ostao je kao suvenir u zapuštenom domaćinstvu. Više nije videla i kretala se isključivo po instiktu zahvaljujući poznavanju kuće i okućnice. Uprkos problemu sa vidom koji je iz dana u dan bio sve slabiji, nije želela da nosi naočare i uporno je odbijala odlazak kod oftamologa. Ljude je razaznavala po glasu, ali je i to, kako je vreme odmicalo, postajalo sve teže. Sem sina i tek ponekog nakupca, retko ko je otvarao kapiju koju je sve češće držala po čitav dan zaključanu. Nekada jarko plava farba, sada je samo u izbledelim ljuspicama prekrivala metal oba krila. Dok je Milan bio zdrav, to se nije moglo ni zamisliti, a svaki kutak domaćinstva je morao biti „pod konac“.
Zora je iz malenog sremskog sela pobliže Rume stigla u Bačku kao već starija devojka. U familiji sa petoro sestara i dvojicom braće, mimo običaja kao starija kćer, nije se udala prva. Dve sestre su preskočile red, a i stariji brat je doveo nevestu u kuću. Otac Franjo nije mnogo mario za to, jer mu je ona bila desna ruka u familiji. Često je vodila konje i brinula o blagu, a umela je sa njim da se prihvati i rala, pa da kao kakvo muško obavlja sve teže poslove. Mlađe sestre i brat su bili „svileni“ za takav rad kako je otac umeo da kaže, pa je olako Zoru, koja se nametala čvrstinom i štedljivošću u kući, prihvatio kao „trećeg sina“.
Delovala je pomalo grubo u ophođenju sa drugima, pogotovo sa mlađima od sebe, ali verovalo se da je tome doprinela trauma iz detinjstva. Imala je svega pet godina kada su je kao malenu devojčicu ostavili na livadi da čuva krave u ispaši. Kako je dan odmicao, a sparina bivala sve veća i teža za podnošenje, osetila je potrebu da se osveži gutljajima studene vode. Prišla je starom bunaru obzidanom krečenom ciglom i pokušala da limenom kantom izvuče vodu kojom bi napojila blago i utolila žeđ. Pokušavajući da izvuče kantu koja je na zarđalom lancu visila u mračnoj dubini, okrenula je leđa kravama ne obraćajući pažnju na njihovo kretanje. Pogled je usmerila ka unutrašnjosti bunara i prebacivši težište na vrhove prstiju, postala je laka i izazovna prilika jednoj od njih kada se nehajno približila s leđa i blagim, ali za devojčicu dovoljnim pokretom, pogurala je naglavačke preko ruba.
Nikada kasnije, kada se prisećala tog događaja, nije govorila o spretnosti ili imanju sreće, već da je njeno hvatanje i zadržavanje na izbočinama obzidanog bunara na dubini od desetak metara bila isključivo Božija volja. Vera u to joj je kasnije u životu samo učvrstila veru u Gospoda koga se jedino plašila. To je ostalo izraženo čitavog njenog života i trudila se da je učvrsti, prvo kod svoje dece, a potom i kod unučadi. Obeležavala je oba Božića, i očev i majčin, slavila Uskrs i slavu i poštovala crvena slova u crkvenom kalendaru i nedelje. „Gde god da kreneš, prvo se prekrsti.“ – govorila je.
Čitav dan je provela u vlažnom i hladnom bunaru, isprva prestravljeno plačući i dozivajući pomoć, a kako je vreme odmicalo, govoreći molitve Gospodu jednako snažno i grčevito kako su joj i maleni, zgrčeni prsti bili zariveni čvrsto u memljive izbočine. Čudesni trenuci vere i molitve trajali su u nedogled, a ona je nepokolebljivo, pogleda usmerenog ka plavičastom nebu sve tiše, ali i sigurnije, izgovarala reči koje su joj donosile snagu i spokoj istovremeno očekujući spas u vidu zabrinutih lica koja će ka njoj izviriti sa ruba preko kojeg je, nesrećno i olako, preletela. Tek uveče, kada je ni u sumrak nije bilo kući sa blagom, zabrinuti otac i nekoliko rođaka i komšija su pohitali da je pronađu. Glasovi koje je začula, delovali su u prvi mah nestvarno, umišljeno, ali posle nekoliko trenutaka kada ih je jasno razaznala, uspela je da ih dozove konačno nazrevši siluete kroz pomrčinu na vrhu bunara. Kada su je sa spuštenim štrikom izvukli na površinu i nakon što je umotana u ćebe u očevom naručju ponešena kući, nadošao je nenadano nalet straha kada je već bila na sigurnom.
U godinama nakon što se zadevojčila, jedna starija žena joj je prorekla prosca koji će na konju doći po nju preko vode. Da li zbog proročanstva ili grublje prirode, sve ih je redom odbijala dok jednog dana nije srela lepog i mladog Milana na rumljanskom vašaru. Lepih crta lica, mekih, crnpurastih momačkih brčića i živih očiju, na prečac je osvojio njeno srce. Kada su se upoznali i kad je saznala da je došao iz Bačke prešavši Dunav i Frušku goru kako bi na vašaru pazario konja, prepoznala je obrise proročanstva koje joj je nekoliko godina ranije prorekla seljanka. Nakon toga je dolazio još nekoliko puta, a kada je pokazala volju da se uda i ode daleko od kuće, otac se usprotivio govoreći da u njihovom selu ima boljih i lepših momaka. Nije želeo da ćerka koja mu je po svemu bila najbliža, ode toliko daleko i da se sa njom zanavek oprosti. Znao je ako joj da blagoslov, ostaće bez dotadašnjeg oslonca. Isto tako, ona je znala ako se odrekne Milana, njeno srce postaće zaključano za sve druge. Nije imala kud i morala je doneti odluku. Preko Milanovog prijatelja je poslala poruku i dogovorila dan i čas kada da dođe po nju i „ukrade“ je. Nikom nije govorila ništa, a oca je tih dana izbegavala koliko je to bilo moguće. Dogovorenog dana, kad su u sumrak sva čeljad u kući pozaspala, probudila je sestru Dragicu, tiho joj šapnula da odlazi i otvorila prozorska okna. Najmlađe dete familije Rupčić iz malenog sremskog sela sa suzama u očima ispratilo je stariju sestru i budućeg šogora u noć, pružajući joj ranije spremljen zavežljaj i trudeći se da ne probudi ostale zatvarajući za njom prozore malene kuće i njene mladosti.
U Bačkoj je nije zateklo blagostanje. Selo prepuno kolonizovanog stanovništva sa Korduna, Like i Banije bez velike prilike da se zaradi za koru hleba, gurnuto je u seosku zadrugu. Kod kuće je zatekla svekra i svekrvu i Milanovog mlađeg brata. Svekar Đuro isuviše tih i svekrva Ljubica koja se nije nametala vrednoćom, ubrzo su potpali pod Zorinu komandu. Dever Stevo je bio prek i sklon alkoholu, a kako je Milan ubrzo nakon ženidbe morao na dvogodišnje odsluženje vojnog roka, shvatila je da mora da zauzme čvrst stav kako bi stvorila domaćinstvo kakvo je želela. Teško je radila, nadničila i štedela, željno očekujući muža iz armije. Sa svojima je u Sremu održavala kontakt preko najstarijeg brata, a u kući je, sem povučenog svekra, slabo pronalazila podršku od preostalih. Jednog dana je svekar napustio porodicu i kuću otišavši kod druge žene, a ubrzo je i dever otišao na rad u Nemačku, pa je domaćinstvo potpuno preuzela na sebe. Po Milanovom povratku, zacrtali su plan da sazidaju novu kuću i steknu više jutara zemlje i blaga kako bi počeli da napreduju i stvaraju. Ciglu po ciglu, gredu po gredu, kuća je nicala i lepo, zdravo domaćinstvo je nastajalo. Kao kruna svega došla su deca, ćerka Milena, a potom i sin Nedeljko.
Zvuk kapije, koja je usled sleganja tla i pucanja betona zabrekla, prekinuo je tišinu upravo u trenucima kada je sela za kuhinjski astal da nešto prezalogaji. Kolači sa višnjama koje je spremila prethodnog dana, stajali su nenačeti na stolu pored flaše sa rakijom i soka u tetrapaku. Ogrubelim prstima kidala je stari hleb, a mrve koje su nakon svakog trzaja padale oko nje, rasipale su se po pohabanoj i iznošenoj kecelji, suknji sa zakrpama, pravo u krilo i ispod astala na pod. Od jučerašnjeg ručka koji je obilato spremila nadajući se uzaludno da bi neko mogao da svrati, sipala je poveću porciju kokošije supe u koju je sada drobila hleb kako bi, kako je umela da kaže, bila sitija. Iz starog smederevca sa napuklom pločom i otvorenih vrata pekane, širila se blaga toplota i pucketajući zvuci vatre, a iz cevi koje su bile spojene na odžak povremeno bi se vraćao dim u manjim talasima čineći prostoriju zagušljivijom. Ulazna vrata predsoblja su se začula, a ubrzo i škripa trpezarijskih.
„Zdravo, mati.“ – obrati joj se sin zatvorivši vrata za sobom.
„Baća, gde si ti od jutros? Nikako te dočekati.“
„Imao sam posla, nisam mogao ranije, znaš da mi je i žena bolesna. Dok sam prvo sve namirio, tek sam sad uhvatio vremena.“
„Jedva sam jutros donela malo uglja i koje drvo da potpalim peć, smrzla bih se da tebe čekam. Trebaš cevi očistiti, a to mora ujutro rano pre loženja, ne mogu te čekati do podne.“
„Mati, rekao sam da ću očistiti. Doći ću sutra ujutro, pa ću rešiti.“
„To si rekao i juče, pa ništa.“
„Nemam vremena, idem dole da ti nanesem drva u hodnik i uglja, da ne moraš ti vući dok ne dođem sutra.“
„Čekaj, sedi malo, ajd pojedi nešto. Imaš kolača na stolu. Hoćeš rakiju?“
„Žurim, popiću rakiju posle. Idem po drva i da bacim hrane i naspem vode živini i golubovima. Jesi keru dala da jede?“ – upita i ne sačekavši odgovor izađe van.
„Samo žurite, sve na brzinu, nikad nemate vremena sesti. Ne morate doći ni kad umrem.“ – reče glasno, ali sin je već uveliko bio napolju i nije čuo reči prekora.
Kada se ćerka odmah po završetku srednje tekstilne škole udala, kao da je nastupio period nesreće i trzavica u kući. Ona je podarila roditeljima unuke koji su bili radost, ali sin, koji je prekinuo školovanje, nikako nije uspevao da se zaposli, niti da nađe devojku po volji roditelja. Zamomčio se nakon povratka iz armije, ali nijednu nije dovodio kući. Očekivala je dan kada će sinovi naslednici protrčati dvorištem, a ona u njima pronaći oslonac kao nekada njen otac u njoj. Prigovori su bili sve češći, a sin je postajao sve zatvoreniji pred roditeljima usled njihovog uticaja i pritiska. Otvarao se tek pred retkim prijateljima da bi jedne večeri iznenada banuo kući sa plavokosom bledunjavom devojkom, svetlih očiju po imenu Veronika, saopštivši iznenađenim roditeljima da se ženi. Najednom su uporni roditelji postali prekorni, spočitavajući sinu kako ne može da oženi devojku posle samo dve nedelje poznanstva, ali je on ostao nepokolebljiv baš kao nekad davno njegova majka kad je upoznala oca. Nemajući kud, Zora i Milan su dali pristanak i ubrzo organizovali i priredili veliko slavlje i svadbu za preko četristo gostiju. Glasovi o bogatoj svadbi nisu se još stišali, a netrpeljivost prema novopridošlom članu familije počela je da dobija jasne obrise. Verica se ubrzo našla pred optužbama da je neradnik, zamerano joj je što je pušač i kako ništa ne ume da radi, a jedino što zasigurno nije umela bilo je to da nije znala kako da se odbrani od verbalnih napada drčne svekrve. Nenalazeći uporište i zaštitu u suprugu, posle nekoliko meseci je napustila kuću i vratila se roditeljima. Znatno tiše nego što je ušla u kuću iz nje je izašla, a Zorina tvrdoglavost i preka narav odneli su pobedu.
„Mati, idem ja. Prineo sam ti dovoljno do sutra. Treba li ti išta iz radnje?“ – upitao je s vrata.
„Sedi, uzmi kolača malo, popij nešto.“
„Moram da žurim, čekaju me ovi moji sa posla. Dogovorili smo se da kuvamo paprikaš popodne i da posedimo malo. Doneću ti sutra za ručak da imaš.“
„Znaš li da su materice danas?“
„Joj, mati, ne znam gde mi je glava, a ne koji je dan. Ajd, idem, videćemo se sutra. Zaključaću ti kapiju da ne moraš ti da izlaziš kasnije. Vidimo se ujutro.“
Ubrzo je ponovo začula cvilenje nabrekle kapije, a nakon je zvuk iščezao, utonula je u misli. Posluženje na stolu je bilo nedirnuto i znala je da će takvo i ostati. Kako joj je ćerka pre nekoliko godina obolela od multiple skleroze, retko ju je posećivala iako su udaljene svega nekoliko ulica. Zet i unuk su retko odvajali vreme od svojih obaveza i tek u mesec dana ili malo jače, dovezli bi je automobilom na sat-dva vremena koliko je mogla da sedi. Dve godine je prošlo kako je Milan preminuo i od tada živi u tišini i samoći. Da joj nema fiksnog telefona preko kojeg svakodnevno komunicira sa ćerkom i sestrom iz Srema, skoro da ne bi imala potrebu da progovara. Tek nekoliko reči sa sinom u prolazu ne mogu se ni podvesti pod razgovor. Čitav život je okupljala, zvala i davala, a sad provodi starost bez igde ikog. Njen beg od kuće, oca i porodice, kao da je ostao nenaplaćen ceh koji život svako malo podnosi sa kamatom. Koliko god je njena vera u svevišnjeg bila jaka, život joj je surovo naplaćivao. Kao da je odlazak iz jedne, bio nepremostiva prepreka za stvaranje druge porodice. Ćerka se udala odmah po punoletstvu protiv njene volje i pristanka i na sličan način otišla od kuće kao i ona. Sin, nakon neuspelog prvog braka i mešanja roditelja u isti, posle nekog vremena oženio je od sebe stariju ženu sa malim detetom, koja je kao i on imala neuspešan brak u prošlosti što je stvorilo večni jaz između roditelja i njega. Kada su saznali za to, maltene su ga se odrekli da bi tek na nagovaranje ćerke i prijatelja prihvatili u kuću novu snaju. Taj period je bio prožet svakodnevnim svađama i sukobima kojima se kraj nije nazirao. Epilog je bio isti kao i prvi put, s tim što je ovog puta sa snajom od kuće otišao i sin. Usledile su godine neslaganja, tihe patnje i razdora koji je Zora bezuspešno pokušavala da zakrpi ne bi li se sin vratio kući, ali bez snaje. Svako je podnosio teško i na svoj način, ali je Nedeljku bilo najteže, potucajući se bez sopstvenog krova nad glavom po kojekakvim starim kućama u najam kroz najlepše godine svog života. Kada je sin konačno dobio naslednika, antagonizmi su postali pritajeni, a unuk je postao centar sveta za sve starije Zoru i Milana preko koga su pokušali da isprave sve životne greške. Kako se obično sve u životu vrati kao bumerang, ruke sudbine su i tu uplele svoje prste, pa je uprkos svoj pažnji, odizanju i školovanju, unuk odlučio da napusti kuću i malu sredinu odselivši se za Novi Sad. Sve je ređe dolazio što je posebno zabolelo ostarele i obolele supružnike. Da zlo bude veće, pridajući pažnju jednom, oslabile su veze sa ostalom unučadi i sve se svelo na tek puka i retka posećivanja. Zora to nikako nije mogla da preboli, jer u svemu što ju je snašlo nije uspevala da sagleda ni promil svoje krivice. Naknadno je pokušala da ispravi sve što se dalo, ali višegodišnja razmimoilaženja nisu mogla tek tako biti prevaziđena kako bi razdvojeni putevi nanovo postali jedan, zajednički. Dani su proticali tiho, sporo, isposnički. Po kući je hodala kao duh, sama i još samo u najudaljenijim sećanjima uspevala bi da prizove glasove praznih prostorija koje su nekada bile ispunjene voljenima.
Često smo nesvesni u životu nepravde koju nanosimo drugima, a najmanje to uspevamo sagledati dok iz ljubavi prema bližnjima činimo zlo za njihovo dobro. Nekad ni sva životna mudrost i iskustvo nisu dovoljni da bismo shvatili učinjeno i priznali sopstvene greške. Prizivamo Boga i bojimo se, dok sa druge strane postajemo grešni usled bola koji nanosimo. I uvek se pitamo zašto, ne želeći da u ogledalu potražimo odgovore na nagomilana pitanja. Tek ostajući sami odustajemo od njih i na koncu života preostalom snagom grabimo na pleća krst koji smo rezbarili decenijama.
Još jedne materice su prošle u samoći. Dok žar u ložištu polako posustaje i gubi snagu, nenamerno stvarajući paralelu sa Zorinim životom, a zvezde vire kroz nespuštene roletne najavljujući još jedno mrazno jutro, molitva je tiho kliznula sa ispucalih usana kao suze preko izboranog lica. Možda san donese sve one za koje se moli, one koji su prešli reku i jednog konjanika, lepuškastog i mladog, mekih crnpurastih brčića kako sa osmehom maše i dolazi da je ukrade još jednom.
„Hoćeš li me ubiti konačno?“ – prošaptala je tiho u tamu obraćajući se svom Gospodu. „Milan me čeka.“ – dodade sklopivši ovlažene oči, tonući u san.
