Samo nebo je granica..
Na prvi pogled veoma živahan dečačić. I na drugi pogled začudjujuće pametno dete za svoje godine. Tek se raspričao, prohodao, a sa tri godine je učio tablicu množenja.
Hiperaktivan i interesantan; nespretan i razdražljiv; smedjokos i sladak.
Klinac je veoma aktivan, spretan, mozak mu se vešto snalazi u situacijama iako je samo dete. Vrlo mali mamio je svojim opažanjima naše iščudjujuće poglede. Nemiran, nežan, brižan, pričljiv..
Sestra nam je prava pametnica jer je bila djak generacije u Osnovnoj školi, a brat i ja nismo. Ali smo se uvek interesovali za neobične stvari, dok je sestra pred sobom imala jak i zacrtan cilj. Znala je šta želi, a mi smo leteli s pameću.
Osnovnu školu Svetozar Marković je pohadjao u Kragujevcu. Zatim je upisao Prvu gimnaziju i matematički smer. Ostalo mu je godinu dana do kraja školovanja, a onda na strudije. Verovatno je Beograd u pitanju, ali još uvek ima vremena za tu odluku.
Njegova omiljena igračka, još kada smo bili mali i nemirni, oduvek je bila lopta. Kupovali su mu, cepao ih je, kupovali su i tako u krug.. U svim bojama, raznih dizajna, veličina, za različite spotove.. Ali svaku loptu je pretvorio u fudbalsku, bila ona za basket, odbojku, tenis..
Roditelji su odlučili da ga upišu na fudbal i utole mu želju. Krenuo je sa šest godina da trenira. Prvo je trenirao u Radničkom dve godine, bio je krilo. A onda se prebacio i krenuo da trenira za Apolon. Isto je igrao krilo. U Apolonu je još uvek i ovo mu je četvrta godina treniranja.
Treneri su veoma zadovoljni njegovom igrom. On je zaista jedan od najpredanijih igrača. Svaki slobodan trenutak, nakon škole, vidjenja sa društvom, porodicom ili devojkom, posveti fudbalu. Trenira samostalno, svakodnevno putuje na treninge, odredjene treninge radi u teretani. Telo dovodi do savršenstva za jednog dečaka od sedamnaest godina. Talenat, disciplina, istrajnost!
Više nije nemirno dete, ali je i dalje pametan. I biva sve više.
Putuje redovno na utakmice, nikada od njega nećete čuti Ne, kao odgovor. Pogotovo kada je fudbal u pitanju.
Za sada pripada Apolonu, ali se mnogi raspituju za njega. Imponuje mu naravno, ali ne voli da bude popularan. Ni u društvu, ni na treninzima. Voli kada se njegov trud pohvali, a ne on kao samostalna ličnost bez svog truda.
U poslednjih par godina, imali smo dosta gubitaka u porodici što se tiče dragih članova. Teško mu je palo zbog svega, ali to nije uspevalo da ga izbaci iz koloseka, kako u školi tako i na fudbalu. Danas se zabavlja jednom jako slatkom devojkom, koja mu je potpuna podrška, kao što je i on njoj. Ponosan na nju, čuva je u svom zagrljaju. Rekoh, popluranost ne voli.
Cela ova priča je posvećena mom bratu od tetke. Nekome ko je meni bitna ličnost od samog našeg odrastanja pa sve do danas. I dalje će biti.
Porodica je nešto što mu izuzetno znači i neko ko se njim diči.
(to se kod nas jarčeva podrazumeva hehe)
Dea i ja se jako ponosimo tobom! Želim da to znaš iako ti ponekad to ne kažemo.
Peki, za koju godinu nadam se da ćeš uspeti u onome što želiš i što si zacrtao sebi. Prolaz u ligu broj jedan je trenutno stanje, a kasnije očekujem neki svetski klub. Neće se ponositi tobom jedino jer si skroman, ali ćeš zato biti najbolji za njih zbog svoje tehnike, načina igranja i ljubavi prema fudbalu!
Nova nada fudbala – Petar Peki Rejman., piše svoje redove u svetu fudbala.. <3
