Banu nekad oni dani
Kroz sećanje ko sneg biju,
Kad smo bili zacopani
Svi u jednu Melaniju.
Ko proleće kad ocveta
I krenemo u otkose,
Melanija kad prošeta
Ko latice krunimo se.
Mi siroti, u prnjama
Iz Krajina i sa krša,
Prosto ode pamet nama
Kad ko ptica zaleprša.
Joj te sreće i ponosa
Melanija kad pogleda,
Okupi nas od zanosa
Kao pčele oko meda.
Nasmejana i rumena,
A mi grubi, jaki, prosti,
Sva miriše do temena
Od sapuna i nežnosti.
Zokne bele, duge kike,
Na haljini štep do štepa,
Lepa ko sa neke slike,
Kao štrudla s makom lepa.
Svi smo za njom uzdisali
I patili sasvim čudno,
Tajna pisma joj pisali
Uzaludno. Uzaludno.
Sad sećanje na to prija
I ja mu iz srca mašem,
Ode naša Melanija
Davno s jednim odlikašem.
