Ne spuštaj roletne
Pokušaj da vidiš zoru
Ko je zoru prespavao
Dan mu je ravan noći
Ne vredi se ni buditi.
S prozora vidiš aerodrom
I sunce kako se rađa
I decu kako se igraju
Rođenje, mladost i put
Sve ti je pred očima
Pri rođenju si plakala
Mladost si prespavala
Šta te ovde još zadržava?
Moj lik u ogledalu?
Sebe si davno prebolela.
Otvori sve prozore
U jednom od onih aviona
Ugledaćeš samu sebe.
Ne liži svoje rane, već moje
Ne bacaj me u detinjstvo
To smo već jednom prošli
Izjave ljubavi, flert,
I slične detinjarije
Svako na svoj način
I svako za sebe.
Gde ti je sad ona lutka?
Gde su ti dečaci da te brane?
Moji aviončići još lete
Tvoje maštarije lepe se za asfalt.
Eh! Koliko dugo…
Koliko dugo nisam čuo potpetice
Opet si prespavala zoru!
A lepo sam ti govorio…
Eh, šta sam ti sve govorio.
Uličnim sviračima bacaš pare
Prosjacima daješ sitninu
Dečacima kupuješ sladoled
Otkud toliko čovekoljublje?
Ne znam te takvu!
Grad je ovo, veliki grad
Što se na kolenima stekne
Na nogama se proćerda
Sve se uskomešalo.
Na stolu uvelo cveće
Koje sam ti poklonio
Kada sam te podigao?
Ne vredi, znam!
Gledaš prema avionima
Ostavi je – šaputali su mi –
Pusti je da skapa,
Pusti je…
Oni su nešto znali
Nikad neću saznati šta.
Povela si se za stomakom
A ja sam ti bio vodič
Pilot tvojih maštarija
Ali te potpetice…
Kako mi razaraju svest
Kako si ih samo upotrebila
Kao dobro potkovana ždrebica
Projahala si pored mene
Pojela te svetlost grada
Kako su te samo brzo potrošili.
Opet ti prokleti avioni!
I deca! I sunce na izlasku!
Spoznaja je ta koja čini sreću
A ne užas trenutka
Kako je slatka krv ubice
Minut… sekund ranije
Hteo je tebe da ubije
Kako je lep u lokvi krvi.
Vadim se na saznanje o neznanju
Gluposti, naravno!
Saznati da ne znaš
Nije saznanje, već novo neznanje
Kad se tolika neznanja nakupe…
Zovu ih iskustvom.
Oni su ipak nešto znali!
A ja oči svoje izlažem suncu
Da ih sagorim, da ne znam
Mače ti spava na kolenima
Ona ista kolena…? Ne!
Nisu to ona ista kolena!
Ovo su kolena dame
Sa kojih sam ja – ja lično,
Polizao žuljeve
A prsti? A ruke?
Gde su one silne modrice
Evo ih na mom jeziku
Čuvam svaku krastu
Ranicu, posekotinu
I krila sam ti udahnuo
Prestonica me ismejava
Kafanski svirači cvile
Bez dinara nadoknade
Otvaraju mi svest
Ali, avaj!!!
Da li je tamnosvetlo
Ili je svetlotamno
Na tamno mu dođe.
A jednom pomućenu svest
Muzika ne dodiruje.
Čaše. I pesak u očima.
I žena pred istinom
Koja se otima
I čovek u bunilu
Na njenim noktima
I dete u kolevci
Rođeno iz neopreznosti
Daješ mu se s nasladom
Samo on može da te ima
Bože, kako sam bio ljubomoran.
Prošetaš naga po sobi
Peškirom obrišeš dojke
A sunce ih pretvori u buktinje
Preskačeš mene kao stvarnost
Dete, prozor, sunce…
Sve je to ispod mog nakovnja izašlo.
Nakovanj u glavu, bezbožniče!
Bog je čoveku dao sunce
I ženu mu je dao
Čovek mu uzvraća detetom
Opet je sve božije.
Moje su samo narukvice
Od čistog gvožđa
Postajem dim cigarete
Hladno ulaziš u sumrak
I čekaš novi dan.
“Ne vadi nikog iz pepela –
Struji mi kroz mozak –
Ne uskraćuj mu pravo na deo
Da mu ne postaneš hrana”.
Ne prepoznaješ mi korak
Ne razgovaraš sa strancem
A svakoj bubašvabi znaš ime
Vreme je za novu cigaru.
Raspeće na zlatnom lancu
Gubi se u ambisu dojki
Vera u neverstvo
Ne vuče ka manastiru
Već ka davno potonulim brodovima.
Kako da ti to dojavim?
Ti si sad velika devojčica
I više nisi na kolenima
A znaš i da rodiš.
Treba samo da naiđe mornar,
Nesrećnik u prolazu,
Putujući trgovac,
Vojnik, konjanik, lutalica…
Da mu pokažeš raspeće
I da nevino začneš.
Avioni se smenjuju
Raduju te putovanja
I slučajni prolaznici
Oni ništa ne traže
A tu su, na dohvat ruke
Bereš ih kao zrelo voće
Ručak ti je danas zagoreo
Nisi ostala gladna
Ima još dobrih ljudi.
Deca su počupala mladice
Nemaju osećaj življenja
Prerano su postali ljudi.
Vazduh miriše na jesen
Ptice šušte krilima
Kao tvoja večernja haljina
Mrzeo sam svaki končić na njoj
Skrivala je tebe
A porađala mene.
Ne spuštaj roletne
Pokušaj da vidiš zoru.
Mali razbludnik sisa
Ne oseća težinu meseca
Mesec je Zemlju porodio
Sad je doji mlekom blaženim
Nezahvalna Zemlja
Uporno beži od njega.
Njegove usne, i tvoja dojka,
A ja sa mesecom sapatnikom
Razmenjujem iskustva.
Ima tu nečeg uzvišenog.
Strah od bolesti
Činio te sićušnom
Nosio sam te po bolnicama
Lekari se naslađivali tobom
Sestre crkavale od ljubomore
A samo ja…
Zaljubljeni ovan!
Naivčina! Slepac!
Diži se! Uspravi! Hodaj!
Učio sam te da hodaš
Mnogo sam te naglo uspravio
Kičma to ne podnosi
Kičma vremena.
Da sam te bacio na hladnu kišu,
Da sam te prepustio zverima,
Da sam te…
Meni bi nedostajalo
Samo ovo kajanje
Dobro je, tešim se,
Dobro sam uradio.
Mače ti spava na grudima,
I pramen dima,
I snop svetla,
I on – čedo pokajanja…
Slika života u jesenjoj noći
Hteo sam da liči na mene
I liči!
Hteo sam da pamti mene
I pamti!
Hteo sam da bude k’o ja
I jeste!
A sad ga pusti da spava.
Idi malo do Jupitera
Vidi kakvo je vreme tamo
Pa dođi da nam javiš.
E, sine moj,
Kako je teško biti otac.
Sva ženska pitanja
Ostaju čoveku
Sve ženske stvari
Ostaju čoveku
Sva ženska rađanja
Ostaju čoveku
Samo žena nije njegova.
Zakasneli pubertet
Preuranjeni kilmakterijum
Tek – nađoh se u procepu
Njenom procepu.
Ostaju mi samo potpetice
Da mi zveckaju po mozgu
I dodir izgužvane haljine
I miris donjeg veša…
Postajem iskvaren, nastran.
Napolju zvuk motora
Dolaze da me vode?
Ne! Rano je još!
Moram još malo da padam
Da mirišem, da drhtim
“Tamo” se odlazi sa treskom
A ne sa počastima.
Kako samo slatko spavaju
Ni zvuk aviona
Ne može im ništa.
Jesenje lišće obara me s nogu
Postaje mi preteško.
Da mi je da postanem drvo
Da me ona poseče
Da me založi na svojoj vatri…
Opet joj se dajem.
Plaše me fazan i fazanka
Vode fazančiće svoje
Što nisam jedno od njih
Da me ona ulovi
Da me pojede za večeru…
Gubim kontrolu.
Otkud fazan u ovom gradu!?
Otkud lišće u ovom gradu!?
Otkud žena u ovom gradu!?
I šta ću ja u njemu!?
Noćas niko ne skuplja pse lutalice
Davno bi već došli po mene.
Važi pogodba
Biću i pas, i drvo, i fazan
Za jedan sekund sa njom
A onda nek’ dođu po mene
Nema toga.
Ona je kao voda
Prošla je kroz mene
Naborala mi lice,
Obelela kosu,
Ogaravila ruke,
Odgrizla komad srca…
I rasplinula se.
Ne spuštaj roletne
Možda se pretvorim u zoru
To mi je poslednja prilika
I jedina nada.
Kad bi to bilo moguće
Ona bi tražila
Kuću bez prozora
Ne! Ona je mirna
I zakonom zaštićena.
Hodaj hodočasniče
Ona je na sigurnom
Spava sa detetom.
I mačetom. I mesečinom.
I dnevnikom ispod jastuka
Dnevnikom bez mog imena
Jutro se bliži.
Kome? Čemu?
Teško je ugledati jutro
Ako se noć ne prespava.
Vodio sam je na planinu
Kupali se u reci
Voda i žena – vatra živa
Hvatali smo ribe golim rukama
Hvatali smo sunce golim telima
Držao sam je na površini
Nisam dao da potone
Naivčina! Slepac!
A reka mi bila posestrima
Tražila je svoje
Pokrao sam i nju i sebe
Sada je ta ista reka tu
U mom stomaku
Ipak je došla po svoje.
Ko prespava jutro
Dan mu je ravan noći.
Ustaješ čila i hladna
Daješ se zverkama kućnim
Kome sam ja ovde otac?
Ovom bolu u stomaku
Samo sam njega izrodio
Ti si iz nekog drugog sazvežđa
A to je zabranjena ljubav
Ne sme niko da zna
Odakle sam te podigao!
Za oljuštena kolena
Ne sme da zna!
Za planinu, i kupanje u reci
Sve to mora da pokrije lišće
Trulež je započeo
A ja mu ne dam da likuje.
Vežbam da zaspim
Nisam odavno.
Praznina u glavi mi ne dâ
Kako da je popunim?
Počinje ples!
Evo te u haljini svetloplavoj
Biraš mene?!
Ne! Onog do mene!
Ruž na ivici čaše
Pogled zacakljenih očiju
Čajkovski pomera masu
Betoven se klanja Mocartu
Svi su tu – svi osim mene.
Nestašni prsti na ramenu
Duga kosa u plamenu
Igraš se emocijama
Haljina ti uska, providna
Svaki pokret na blud poziva…
Gospode! Nikako da zaspim
Teram komarce sa lica
Nemam snage da zamahnem
Reka u stomaku ključa
Prodao bih sebe kao zamorče
U nekoj laboratoriji
Niko ni paru da ponudi
Sredi se, mučeniče!
Žena je prolaz
Kroz kapiju vremena
Čim utvrdiš gde si –
Stigao si.
Na stolu ti pozivnica
Zovu te lažni ljubavnici
Na partiju cerekanja
Lažni osmesi, lažni pogledi,
Lažni zubi, lažni nokti…
Ja sam ti jedina istina
(Uvek si prezirala istinu)
Boginja bluda
Suvereno vlada.
Svi će oni kroz onu kapiju
Čekam sabraću svoju.
Čizme mi prokišnjavaju
A jesen uzima maha.
Tebe sam bosonogu doneo
Kupao te u mleku
Polivao te čajevima
Mirisala si na smolu
Na blato i nagorelu travu
Hranio sam te toplom supom
Otimao od crnila, od mraka
Kosa ti se lepila, usne krvarile
Topiš se na postelji
Ja te sakupljam, kap po kap
Sastavljam lik samo za sebe
Naivčina! Slepac!
Masiram golo telo
Molitvama odbijam balave usne
Grebem noktima… Ne dam!
Ne dam da mi te otmu!
Prošla si kroz moje prste
Blato je tu. I trava. I smola.
A kosa? A usne?
Žena – kap kiše
I ništa više.
A balave usne vidim i sad.
Ispijam kamilicu
Sa njom sam te polivao
Miriše na tebe
Proždirem komad hleba
Sa otiskom tvojih usana
Košmar! Ludilo!
Kao ženu te nisam ni okusio
Jesam li stvarno otac?
Zar opet sve ispočetka!?
Seti se aerodroma. Avionâ.
Oni uvek lete istim putem.
Ulica miriše na papriku
Pravi se zimnica
Gomilaju se zalihe hrane
Bljesak u očima!?
Sinu nam je danas rođendan
Kom sinu? Čijem sinu?
Ja sam te samo čuvao
Od zubatih stvorenja
Šta ja imam sa njim?
Bože, kakav nesporazum
Imam u glavi.
Svaki korak je masakr
Ne mogu da zgazim a da ne ubijem
Milion malih stvorova.
A svi oni, u stvari,
Čekaju na mene.
Kome je to danas rođendan?
Je l’ to počinje kiša?
Opet se nešto dešava
Neko mi duva u vrat
To je ona dama sa plesa
Gospođo, koliko vam je godina?
Devojčice, je li ti rođendan?
A tebi malecki?
Svi samo sležu ramenima
Stvarno se nešto događa
Hodaj, hodočasniče!
Lupaju prozori, svi beže
Znači, to je!
Počinje oluja
Ili neki veliki ples
Na koji ja nisam pozvan
I ona je tamo.
Da upadnem sa puškom?
Bio sam na ratištu
Znam kako se to radi
Ne! Ne! Ne! Ne! Ne!
Zar sam je dizao iz blata
Zar sam je polivao čajem
I kupao u mleku
Da mi jedan glupi metak
Razori sve.
Neko je taj metak već ispalio
Treba samo da stanem mirno
I da ga prizovem
Kakve sam sreće
Promašiće me.
Neka ugasi rođendansku sveću
Neka pomiluje mače
Neka grudi svoje dâ
Kome već treba da ih dâ
Nek’ dočeka i sledeće jutro
Jednom će se uspavati
A ko prespava jutro
Dan mu je ravan noći.
Čekam u zasedi
Mora da zaspi, mora!
Kad večeras podojiš sina
Podoj i leptira na zavesi
Ako u njemu prepoznaš mene
Hoćeš li ga ispresovati u knjizi
Pa čiodom na zid
Ili ćeš mu zdrobiti krila
Zbog prljavog dodira sa mnom?
Hladno je, sve hladnije
Muče me sumnje,
Žeđ, osećaj stida
Bujice nadolaze
Planine se odronjavaju
S mesecom je gotovo
Nećemo se više viđati
Uzdah. Nemi krik!
Neko plače!? Dete!?
Dete na sisi?!
Nestalo je svetla
Neko je ugasio grad
Samo se čuju avioni
Oni znaju svoj put.
Eto me na kolenima
Niko se ne grabi za mene
Živi spavaju blaženo
Mrtvi imaju pametnija posla
Sagoreo je još jedan leptir.
Prsnule su varnice,
Seme je bačeno
Vatra odlučuje
Ko će dalje a ko ostaje
Već samo dotrajavanje
Jeste svrha trajanja
Nema smisla
Počinjati sve ispočetka.
Spusti roletne
Zora je na pomolu
Već ti nagriza zenice
Koža ti otupljuje na dodir
Cigara se ugasila
Mleko ti je presahlo…
Opet si na kolenima.
Zlurado te dočekujem
Na raširenim rukama
Dobro odošla u čoveka
Koji te je voleo
Prvi i poslednji.
Ono između
Nisam bio ja
Ali… nisi ni ti.
Vatra odlučuje
Prepustimo se njenoj pravdi.
