fbpx

Milan Pajević: Večernji zvon

Pre nekoliko dana, čujem priču o monahu (verovatno nije jedina) koji se posle čega sve, ali i boravka u Hilandaru, skrasio u selu u centralnoj Srbiji i uz pomoć lokalnog paroha obnovio crkvu ili zapušteni manastir u kome sada stoluje, sam samcijat.
Zemljak, intelektualac, krajem prošlog veka se zamonašio, i prošao neki put, samo njemu i crkvi znan.
Ono, o čemu se pitam, a odgovora ne znam je – šta ga je nateralo na tako kardinalan korak, apsolutnog odricanja od zemaljskih iskušenja i uživanja i potpune (da li?) posvećenosti svevišnjem?
Ova priča je napisana pre nekoliko godina i nalazi se u knjizi ČUDNOVATA PLATNA (ne) ispričane priče (Prometej 2020) na strani 117. Evo, javno je posvećujem njemu.

 

VEČERNJI ZVON

Nije slutilo da će ih kiša zaobići ovaj put.
Dugo su hodali, prvo kroz šumu, pa nekim livadama, dok nisu došli do kamenjara. I što su se vise peli, noge su bile sve teže, pluća sve plića, ali
oči sve radosnije.
Predeo je bio neopisivo lep, vidik je pucao preko meandra daleko u nedogled, gubeći se i gaseći sa danom u odlasku.
Na jednoj uzvisini, zapravo grebenu, seli su hvatajući vazduh.
Pogledali su se ćuteći. Vetar se igrao njenom kosom kao zastavom na krmi brodice koja je plovila grabeći svojoj luci.
Vreme je stalo. Samo se horizont za nama rumeneo, a sunce tonulo dok nije deo preostalog neba obojilo sasvim u crveno.
Onda se, sred te začuđujuće tišine, pomalo narastajuće divljine, razlegao prodoran, jak, glasno bronzani zvuk iz pravca manastira kojeg su tražili i koji je trebao da bude konačište za tu noć.
Radostan, bogato blag, večernji zvon…

2017.

Milan Pajević
Milan Pajević
Rođen 1952. godine, u Užicu, u porodici prosvetnih radnika koji su u to vreme službovali u Bosanskoj Vozući. Obično kaže da je prohodao (detinjstvo i niže razrede završio) u Virovu, osnovnu u Arilju, gimnaziju društvenog smera u Požegi, i kada su svi očekivali da će kao pisac “Najlepše pesme Radio Beograda 1970.” da krene na neki od društvenih fakulteta, položio je prijemni ispit na Mašinskom, upisao ga i završio. Napisao je knjigu “Pitao bih” koja je objaljena na ruskom i srpskom jeziku. Objavljivao na ruskom, ukrajinskom, engleskom i švedskom, a većina eseja napisanih u poslednje vreme nalazi se na portalu “Naš Nedeljnik”. Pokušava da dokaže da se kulturom i umetnošću može spasti svet. Oženjen je, otac četvoro dece, i deda istom broju unuka.