14. Decembra 2019. | 08:36
Početna / Strip / Miloš Obilić: Natprirodni ciklus

Miloš Obilić: Natprirodni ciklus

Pre devet godina, Boris Starešina, autor romana „Sanatorijum“, izdao je neveliku, ali i dalje snažnu, knjižicu „Marko Kraljević – Natprirodni ciklus“ (odakle ovaj tekst plagira naslov). U spevanim pesmama, mlađi Mrnjavčević bori se protiv vanzemaljaca, samuraja, vampira… Maltene svega i svačega. Logička progresija njegovog već bogolikog položaja u narodnoj tradiciji.

Doduše, izdanje „Miloš Obilić i Ala iz rudnika“ nastalo je godinu dana ranije. „Družina znanja“, ogranak Centra za brigu o deci, je za svog nažalost kratkog, ali na sreću plodnog života na domaće tržište lansirala domaću robu, potpuno orijentisanu ka deci. Slikovnice, časopisi, knjižice, bojanke – svega je tu bilo. Na ćirilici, naravno. Među slikovnicama su se našle priče o srpskim istorijskim ličnostima. Tu se negde ušunjao i jedan strip o Milošu Obiliću, strip o njegovom podvigu nad aždahom i ispunjavanju proročanstva koje se upravo tim podvigom bavi.

Pa hajmo malo o Obiliću. Dalje od kosovske legende, maltene se ništa o njemu ne zna pouzdano. Izvori o njegovom poreklu su šturi, te ga „svojataju“ i Srbi i Albanci, na primer, kao svojeg (doduše, svaki narod ima različite legende o istom, gde je jedina sličnost ubijanje sultana Murata u Bici na Kosovu polju 1389. godine). Različiti istraživači su „locirali“ njegovo poreklo u različitim – mahom plemićkim – porodicama. Negde je nalažen kao turski vazal, negde kao špijun pri turskoj vojsci, negde kao klasičan vitez. Opet, dalje od narodne tradicije, Miloševo ime i prezime slabo se gde nalazi u dokumentima tog vremena, što je slučaj i sa većinom drugih junaka iz narodne nam epske poezije.

foto: Ivan Veljković
foto: Ivan Veljković

Međutim, to ne znači da se legenda ne može graditi o njemu, pa i proširivati. Legende o Svetom Savi su u principu samo prerađene starije slovenske legende o natprirodnim bićima. Slabo je verovatno da je Sava išao redom i pomagao ljudima da se mole pravilno a ne preskakanjem reke, da se pomire sa starošću i da prihvate smrt, da vide pravdu po prvi put, da izmisle prozor, itd. Isto tako je slabo verovatno da je Marko Kraljević stiskao suvu drenovinu i izvukao dve kapi vode. Isto je tako slabo verovatno da su Jugovići uopšte postojali, a kamoli da im je majka dobila sinovljevu ruku nakon boja na Kosovu putem ptice koja ju je nosila. Ali opevane pesme i sačuvane priče nisu obezvređene time što imaju ove jasno fiktivne detalje. Ako samo razmotrimo širok opus pisanih i igranih dela rađenih na osnovu narodne literature (nedokumentarnih, naravno; govorimo o fikciji), dolazimo do tačke gde su maltene svi srpski istorijski junaci i zlikovci bogovi na zemlji… a i šire.

No, da se vratimo na temu. „Miloš Obilić i Ala iz rudnika“ nije toliko dalekosežno niti agresivno delo što se dodavanja fiktivnih detalja u Obilićevu priču tiče. Ipak je pisano za decu, i kao takvo se čita. Miloš je ovde junoša gole brade i diznijevskog osmeha, koga svi znaju i vole. Sličnih godina su mu drugovi po sečivu Toplica Milan i Kosančić Ivan, kao i sličnih telesnih opisa. Knez Lazar je, naravno, predstavljen kao mudri vladar, a Ala kao oličenje zla. Tu je i starac Simeon, koji je starac. I to je to.

Radnja je jednostavna – Ala napadne narod izvučena iz rudnika, Miloš nalazi drevno proročanstvo gde je još njegov potomak trebalo da ubije Alu, Miloš kroji plan da je smakne, plan ne uspeva, Ala napada grad Ras, Miloš je poražava i odlazi putem zalaska sunca. Prilično crno-belo, tipična dihotomija „dobro-zlo“. Jedino što fali je mlada ljubav, ali ovo nije priča o mladoj ljubavi, već o epskom junaku koji se rve sa zlom.

Na stranu što je crtež prosečan. Namerna simplifikacija je maltene nepisano pravilo dečije literature (što je šteta, neka kvalitetna dečja štiva su bivala troduplo pojačana kvalitetnim ilustracijama). A ilustrator, odnosno crtač ovog stripa je ni manje ni više nego Predrag Ginevski. Đak beogradske škole stripa „Đorđe Lobačev“ i veteran na stranom (Francuska, „Delcourt“) i domaćem terenu (albumi „Crne duše 1: Bezdan“ i „Ukleti vitez 1: Crna šuma“) savršeni su opisi Ginevskog, ali nisu jedini razlog zašto je baš on bio logično rešenje za rad na „Obiliću“. Drugi, možda bitniji razlog je njegovo ilustratorsko iskustvo na dečjim knjigama, i čak nekoliko upravo za „Družinu znanja“. Isti Miloš Obilić iz ovog stripa nalazi se u dve slikovnice istog izdavača. Isti, od glave do pete, sa sve oklopom i nestašnim dečijim osmejkom. Naravno, u poređenju sa njegovim radovima sa Francuzima i domaćim scenaristima (Stojanovićem i Macanom, konkretno), crtež u „Obiliću“ je znatno slabiji, mada i on ima svoje reprezentativne kadrove. Jedan koji pada na pamet je Miloševo šunjanje prema Ali, te njegov srednji-do-krupni plan. U tom jednom kadru se provlači ono što je Ginevskog postavilo na stripovsku mapu Evrope.

foto: Ivan Veljković
foto: Ivan Veljković

Jedna anomalija – u pozitivnom smislu – je što je scenarista „Miloša Obilića“ žena, imenom i prezimenom Mina Kebin. S obzirom da je ovo strip rađen sa svrhom, vidi se da je Kebinovoj pisanje istog bio posao; nije imala puno slobode da se razmaše sa Milošem, pogotovo što je jak onaj stereotip da deca stvari gledaju u binarnim suprotnostima i da ih najmanji konflikt ili zrelije pisanje zbunjuju. Vidi se u predgovoru da je Kebinova odradila svoj deo posla u istraživanju Obilića, što znači da je i te kako sposobna za pisanje stripova sa istorijskom (tu i tamo) pozadinom. Uz to, čitava njena spisateljska pozadina jasno naglašava da ima iskustva sa pisanjem za decu, i da to radi iskreno i s ljubavlju. Opet, stil pisanja u ovom stripu govori da je jednostavno rađen bez neke jarke, kreativne strasti, da je rađen po pe-esu.

Sve ovo vodi do glavnih mana ovog stripa. Prepun je klišea; paralele Miloša i Svetog Đorđa previše su nesuptilne da bi bile propuštene. Ono što je bizarno je omaž Taličnom Tomu pred kraj istog, kada Miloš jaše u zalazak sunca. Naravno, omaž je rogobatno ubačen na samom kraju stripa, što ga više čini trnom u oku nego pametnom referencom. Druga glavna mana, koja nije kliše, je nestalnost slova. Preciznije, praksa je da sva slova budu velika u tekstu stripa, dakle ne velika i mala kao što gramatika i pravopis nalažu. Na nekoliko tabli se vidi mešavina jednog i drugog stila pisanja, maltene bačena s neba pa u rebra. Ovo je, naravno, tehniča greška, ali je previše krupna i primetna da bude tek tako propuštena.

Velika vrlina ovog stripa, doduše, je sama zamisao – predstaviti srpske junake i istorijske ličnosti deci, putem stripa. U Hrvatskoj je ovo postignuto, recimo, edicijom „Hrvatski velikani“. Kod nas postoje stripovi, recimo, o Svetom Simeonu (pod pokroviteljstvom SPC), o Tesli, o Prvom svetskom ratu, o pojedinačnim bitkama, ali nemamo kvalitetnu ediciju koja bi stripovski predstavila, recimo, srpski srednji vek ili doba pod Turcima, ili oba Ustanka, ili Balkanske ratove i njihove vojskovođe. Naravno, jedna takva edicija za decu bi bila savršena, što je druga strana hrabrosti ovog poduhvata. Stripova namenjenih najnežnijem uzrastu je kod nas, barem u domaćoj proizvodnji, malo. To je jasno uočavao i prerano pokojni Zdravko Zupan, što je nameravao „Zuzukom“ i „Munjom“ da ispravi. Da je zaživela duže, „Družina znanja“ mogla je da raširi repertoar stripova, da pored Obilića uključi i druge naše junake, junakinje i sve što ide između.

Nažalost, od tog poduhvata imamo samo „Miloša Obilića i Alu iz rudnika“, mali nebrušeni dragulj koji, i pored nedostataka, valja doturiti najmlađem članu vaše porodice radi jednog omanjeg, ali ne i nebitnog novog iskustva vezanog za našu staru legendu.

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Ivan Veljković

Ivan Veljković
Recimo da ova persona voli umetnost. Recimo da ova persona smatra da je umetnost mnogo širi i bogatiji pojam od onoga što ljudi uglavnom pripisuju tom terminu. Recimo da se umetničke vrednosti nalaze podjednako i u književnom delu, i u slikarskom delu, i u filmskom ostvarenju, i u video igri, i u ostvarenju na polju stripa. Eto, rekosmo dosta (a opet nedovoljno), a pisaćemo još i više (i naravno, nikad dovoljno).