fbpx

Mišo Koprivica: ‘Brojovi’

 

Poslednjih dana je skoro redovno srećem na tom uglu kad se vraćam s posla, ili u običnoj popodnevnoj šetnji. I danas se susrećemo, kao po dogovoru, te mi predaje ceduljicu sa nekoliko probranih cifara – “Evo, čiko, napisala sam ti one brojoveKad već voliš da se igraš sa njima, da igraš taj… bingo!” – Uzimam papirić sa smeškom i zadržavam u registru: “brojovi” – baš tako! I, baš slatko… Nekako mi je banalno da je odmah ispravim (a voleo bih, jel’te, da je mnogo čemu naučim). Inače, prvu rečenicu je izgovorila nekako nežno razvučeno, sa malo zategnutim osmehom, kao recimo čeljade od tri-četiri godine koje je taman otkrilo i savladalo neke čari tečne konverzacije pa hoće i da naglasi kako

Foto: dreamstime.com

sigurno barata time… Verovatno ima nekih osam godina (Tja, ne deluje ni toliko neuhranjeno, samo malo zapušteno… Zaboga, koliko li uopšte ima veze sa školom?)  Elem, svakako joj napominjem, malo teatralno udubljen u papirić: “Hvala, dušo, samo… ova devetka je opet okrenuta na drugu stranu, vidiš? A ova četvorka bi mogla malo lepše da se napiše -nekako suviše liči na slovo ‘Ч, jel’te…” – Ona sa smeškom prihvata sugestije (moram voditi računa da je uvek po nečemu malo i pohvalim) i kaže da će mi drugog dana opet nešto napisati… kaže da ima neku tetu koja može da mi gleda u dlan, ako treba i u karte, i tako to… Odmahujem rukom i vadim nešto sitnih šuški da je nagradim za ovaj predlog brojeva.  Nisam joj rekao da zapravo uošte ne marim za te igre na sreću – nalazim nagradu, odn. nadgradu u nekim značajnim sitnim stvarima…(možda ću kad-tad morati da je obmanem za neki mali dobitak ili neku, tako, plodotvornu računicu) Zamolio sam je, hm, zadao sam joj ve, da mi za drugi dan lepo napiše nekoliko imena koja zna, da mi nacrta nešto što vidi – neku zgradu, životinjku, cveće, pa će opet dobiti neku paricu. (za ljude ćemo videti – možda bi tad previše privukla pažnju nekom ko bi bio sumnjičav zbog toga, ko ne bi bio raspoložen za to, računajući i neke njene bližnje, tja… ) Onda još, kao strogo, uzdignem prst ispred nje i kažem: “Uči, ćero, i pokaži mi šta znaš!” – Svakako želim da ispadne da je nagrađujem za trud i napredak, a ne za tamo neka zamajavanja… za ‘usluge’…

Nisam je još pitao ni s kim živi, ali slutim da je neko njen (ili, što je gore, neko tuđ) posmatra iz neke senke skoro kad god joj priđem. Nisam joj izrekao ništa posebno, onako, u poverenju; nisam je pitao mnogo toga o noj, i ne žuri mi se… Ne toliko što se bojim spoznaje i potvrđivanja istine, niti se bojim da ću izazvati nečije podozrenje, nego nekako… ne znam koliko ću se vezati za nju, za svoja nastojanja oko njenog napretka, jer već sam se malo uljuljkao, malo i zaglibio, u taj umilni osećaj velikodušnosti začinjen sa malo sujete, zbog verovanja da činim dobru stvar, ali koliko duboko treba zalaziti u problem? Rekao bih, već se dovoljno iskreno unosim u to, a ne znam dokle ćemo tako…

Navratiću, svakako, i narednih dana da vidim kako napreduje, i slutim kako ću biti radostan kad vidim kako je pravilno napisala ovo ili ono, a podučiću je i drugim stvarima. Hm, brojovi – baš nekako simpatično zvuči. Znam da u okolini ima još mnogo dece, još mnogo ljudi,  u sličnoj situaciji, i brinem, brinem ponekad, jesmo li zapravo ljudi sa svojim Ja, ili samo brojevi, puko označeni činioci (ili – ‘inertni elementi’) koji ne uspevaju da nađu dostojanstveno mesto u sistemu…   

 

 

 

 

 

Mišo Koprivica
Mišo Koprivica
Mišo Koprivica je od svog ranog opismenjavanja veliki ljubitelj stripova, a tu sklonost nije zasenio ni razvoj interesovanja prema lepoj književnosti, raznolikoj stručnoj literaturi, prema raznim (sup)kulturnim sadržajima uopšte. Svoje malo bekstvo i nadgradnju nad zamućenom kolotečinom nalazi i u pisanju i konzumiranju poezije, uživanje u slušanju muzike i skromnim porodičnim kretanjima. Oženjen je i otac dvoje dece.