Na portalu PULSE sam, pre izvesnog vremena, pisao o stripu „Amfibijin dnevnik samouništenja“ autora Marija Nerandžića. U to vreme, samo mi je bilo interesantno da naiđem na još jedan manga-adjacent®©™ strip koji je toliko odskakao od redovnih izdanja na kioscima i u knjižarama.
A onda se sve ostalo desilo, nekako poput lavine.
Naime, u rasponu od nekoliko meseci, Mario lično me je pozvao do štanda na Sajmu knjiga gde je potpisivao i prodavao strip, na istom sam dobio primerak novog albuma sa posvetom (za mene i lepšu mi polovinu, treba istaći), što je pratilo naše druženje u jednom kafiću koji mesec docnije, što je pratilo njegovo pokretanje radnjice sa propratnom robom za strip, što je pokrenulo potpunu rasprodaju tiraža originalnog stripa (?!), što je pratio rad na trećem stripu (?!?!), što je pratio naknadni poziv ove godine i dogovaranje oko saradnje…
A to je sve ono što smem i želim da vam odajem. Ima tu masa, MASA elemenata koji su još uvek u tajnosti i koje ćete otkriti tek ako pratite Nerandžića na društvenim medijima i ako mu podržite rad.
Elem, „Amfibijin dnevnik samouništenja“, ili kako ću ga prozvati, „žuta knjiga“ (još jedna aluzija na mange; ko razume, shvatiće) u obliku kvadrata je bila tek početak. Tek prva polovina školjke. Ubrzo potom je pratila i „plava knjiga“ u obliku oborenog pravougaonika, odnosno tema ovog članka, „Amfibijin dnevnik: Cela priča“. I red je da se cela priča ispriča, barem pred dolazak pomenute treće, „crne knjige“, u regularnom formatu za strip jelte – formatu uspravnog pravougaonika.
Dakako, kao neko ko će ubuduće sarađivati sa Nerandžićem, bilo bi intelektualno neiskreno da ne obelodanim tu činjenicu (konflikt interesa i sve što sleduje). Međutim, sopstveno mišljenje o njegovom radu sam oformio mnogo pre nego što smo krenuli češće da komuniciramo, i upravo kroz tu prizmu ću recenzirati ovaj strip. Dakle, bez vezivanja i podvlađivanja, otvoreno i objektivno, kako ste već navikli od mene po pitanju recenzija domaćih stripova.
Prema tome, šta je „Cela priča“ male Amfibije?
Pa, pre svega, to nije ime glavnog lika, ali to vam još ne odajem. Za sada, za potrebe ovog članka, zvaćemo ga „Mekušac“. U prvoj polovini „Cele priče“ dobijemo ceo „Dnevnik uništenja“, prenešen i tek delimično dekontekstualizovan, sa svim onim što ste pre toga mogli da pročitate u „žutoj knjizi“. Međutim, najveća promena je ta da se duž „plave knjige“ kadrovi nalaze na pozadini sastavljenoj od živopisnih akvarela na kojima vidimo obrise Beograda: zemunski kej, Kalemegdan, Dunav, ulice u Starom Gradu, ulazi u različite kafane i slična zdanja, ekstremno krupni planovi gatcha mašina… Ako ste bili pod uticajem da Nerandžić isključivo radi crno-belim grubim, skicolikim, mangalikim stilom, pogrešili ste. Ovi akvareli su dokaz da je on i te kako umetnik visokog kova kome treba posvetiti pažnje u narednih par decenija.
Nego, sve to što ste videli u „žutoj knjizi“, sve to sačinjava samo prvu polovinu „plave knjige“. A šta sačinjava drugu polovinu nakon „Dnevnika samouništenja“? Pa, „Dnevnik samoisceljenja“. Priča se nastavlja nakon susreta sa biblijski preciznim anđelom. Šta imamo, pride? Imamo to da Mekušac povređuje stvorenje koje se naziva njegovim detetom i da „zavodi“ žensku osobu u obliku crva, imamo to da Mekušica trpi nepojmljive stvari u kandžama izvesnog raka koji, barem u mom umu, govori zemunskim naglaskom, imamo mnogo nasilja, mnogo pokušaja uspeha, ali i mnogo pozitivnosti na samom kraju. Pritom, Mekušac nam pokazuje čak tri svoja lica. Jedno je sa sve maskom, ali i vidnom rupom za ključ. Drugo je predatoroliko, rascvetano i besno dok brani Mekušicu, a o trećem?
O trećem ćemo ovde, jer vidimo i nakratko šta je ispod maske. Vidimo zabrinuto lice, na samom kraju storije, čoveka kako grli Mekušicu, i vidimo po crtama lica da nisam pogrešio – ovo delo i te kako jeste manga-adjacent®©™ ispod površine, iako ne voli to da ističe. Suptilno je, kao i najveći broj metafora u prozi koja je podjednako pozamašna kao u prvoj knjizi.
Ako bih naveo aspekte koji mi možda nisu najviše legli – a treba biti objektivan, pogotovo kod dela koja su vam draga – to je upravo taj višak reči. Premda svi ti pasusi služe priči, sama njihova količina ume da preplavi čitaoca. Najefektnije table su bile one uz koje je išao kraći, ali svedeni i usmereni tekst. Onog trenutka kada vidite da se tekst prostire preko cele strane, pogotovo strane koja je više šira no duža, biće vam oprošteno ako ste na trenutak odustali od čitanja i pauzirali da se saberete.
Sve što se Mekušcu i Mekušici desilo u toku „Cele priče“ je za prelepe pejsaže nalepljeno krep trakom. Ovo delu daje odušak nečeg ličnog, skrepbuka vrednog overe, svaštare koju samo osoba u intimi svoje prazne sobe može da sastavi. To, naravno, igra ulogu u daljoj priči, ali više od toga vam ne pričam.
„Amfibijin dnevnik: Cela priča“ nije nužno nastavak „Dnevnika samouništenja“, niti je baš dopuna istog, niti je u biti rimejk. Svakako je zver za sebe, recimo drugi pokušaj pripovedanja prvog, sa novim segmentima. Ali je kao pojava u srpskom stripu unikatna (ako se „žuta knjiga“ izuzme, jelte) i bez sumnje treba istu overiti.
