~*~
I posegnem da te zagrlim,
ali ruke, specijalno izdužene
na po četiri metra, jedva dosegnu
na po dva pedlja ispred sebe,
jer nešto ih u stranu krivi,
izvija u lukove o koje se nakače
svakojaka stvorenja,
razna pitanja i smetnje!
A i to što dosegnu
– grlim tebe od peska,
od latica i vlakana,
plavetnu maglu izvijenu
u tvoje obličje!
Grlim pramenove
zaslađenih snova
i slapova nesanice…
Grlim te, sazdanu
od raskomadanih kristala,
od izgrickanih noktiju
i počupanih vlasi!
…Od uzaludnih koraka,
od saplitanja o konopce i korenje!
I tako, odnekle, safirne oči mi
nežno trepnu i nestanu…
Raspršiš se ispred mene
nestabilnog,
krhkog a tvrdoglavog,
raspršiš se, TI što ostaješ
postojana, tamo negde,
u tihom ponosu svog truda,
u neupadljivom hodu vrline,
a u meni razdražujućoj smirenosti!
…Dok ja, mršteći se na već poznati
široki most poverenja,
izmeđ hiljada strujanja okolo
trzam i izvijam vratom i čulima,
e da bih uvrebao neku
crvenu nit tvoje nežnosti!
