fbpx

“MRVICA MOGA SRCA”- poezija Ester Terzin Ex Margit

10256067_497462900391557_2979395264973434583_n

Ester Terzin Ex Margit, rođena 05.04.1967.u Zrenjaninu. Osnovnu školu završila na mađarskom nastavnom jeziku. Po zanimanju hemijski analitičar. Bila je zaposlena do 1990. u “MSK” Kikinda. Udata, majka jednog deteta. Živi i stvara u Kikindi. Prvu pesmu napisala još u osnovnoj školi, na mađarskom jeziku. Zbog ne prepoznavanja talenta i neadekvatne podrške, pisanje povremeno nastavlja u srednjoj školi. Od 2014. počinje sa intenzivnijim radom. Član je Književnog kluba “Duško Trifunović” iz Kikinde. Odnedavno je član Udruženja balkanskih umetnika. Pesme objavljuje u više zbornika i književnih časopisa. Dobitnik Specijalnog priznanja za pesmu „REBUS ŽIVOTA“ i više drugih zahvalnica. Osvojila je drugu nagradu na konkursu Udruženja balkanskih umetnika, za pesmu „I DECA UMIRU“. Piše na srpskom, ali svoje pesme prepevava i na mađarski jezik

 

 

10941009_490459577758556_1866140469709593755_n

 

ŽIVOT

Da li je život tek jedan tren,
na dlanu sudbine ostavljen,
iluzija vešta, ili običan san,
što ostaje večno nedosanjan ?!
Možda je obična slika u ramu…
Zvuk zvona na nekom poznatom hramu…
Cvrkut malih ptica na prozoru…
Žubor potoka na izvoru…
Savladaj sada svoj iskonski strah,
što kosti pretvara u pepeo i prah!
Obuci svoju crvenu haljinu,
a okom zarobi svu tu daljinu,
koja te razdvaja od lepote,
ljudske nežnosti i dobrote!
Savladaj stepenik, što stoji pred tobom!
Razreši dileme sa samim sobom!
Izgovori reči hrabro i glasno,
jer sutra već može biti kasno!
Znaj, život je ipak, tek jedan tren,
na dlanu sudbine ostavljen…
Iluzija vešta, ili običan san…
Baš često ostane nedosanjan!

 
BOGATSTVO

Nemamo vilu, ni kola besna,
i ne žulja nas cipela tesna,
u šetnju možemo čak i bosi,
dok vetrić nežno šara po kosi…

Šta koga briga dal’ ćemo steći,
šta ćemo jesti, gde ćemo leći!
Imamo tebe, ti imaš nas,
pronaći ćemo u ljubavi spas!

Pred uraganom, kuća se rui!
Prebrzom vožnjom auto se skrši!
Čemu toliki životni trud,
ako će sve to biti uzalud?!

Bogata duša i nežno srce
krasiće uvek to lepo lice,
nikakva bura, nikakav grom
ne može nauditi znanju tvom!

 
DRUGARICE

Kad mi je loše i kad me stisne…
Kada mi srce tišinom vrisne!
Tada mi treba samo tvoj glas,
il’ tvoja ruka, da pruži spas…
Tu sam za tebe, kad ti je teško!
Utehu pružam tiho i vešto…
Ako ti treba samo moj glas,
il’ moja ruka, da pruži ti spas…
Kada nas život redom iskuša,
drugarica tu je, da nas sasluša…
Da ublaži malo dane nam teške,
ili da ispravi naše greške!
Da s’ nama plače, ili se smeje,
sve naše sumnje da razveje…
Uvek je rado viđeno lice
jedne iskrene drugarice!

 
FB. KAZANOVA

Kata, Mica i Zorica,
pa Eržika i Jelica…
Sve su moje lepotice,
moje drage devojčice!
Za Katom mi srce gori!
Mica moju dušu mori!
Zorica je stvarno extra,
zbog nje mi je koža tesna!
A Eržika, mađarica,
jedna mala svađalica,
ta bi samo da se svađa,
zato mi je triput slađa!
Jelica mi puno znači ,
njena duša tugom zrači.
Sve ih volim ,sve su slatke,
al’ su noći jako kratke!
Kuckamo se svakog dana,
na četu mi tarapana…
Kuckam s’ jednom, pričam s’ drugom,
jedna sretna, druga s’ tugom,
a trća me sad već smara…
Stalno bi da razgovara!
Pa ulete još te dve,
ja od muke ne znam gde,
zapletu se razgovori,
više ne znam ko šta zbori!
*Ebeš ovaj internet!
Na njemu je ceo svet!
U duši sam Kazanova,
privlači me ljubav nova!
Al’ ne mogu sve to stić’,
pa sve da sam leptirić…
Zato kad mi pukne film,
ja sve lepo otkačim!
Ne! Ne mori mene tuga!
Stići će već neka druga!

 
ČUVAJ

Čuvaj taj nežni cvet u svojoj ruci!
Sav je od ljubavi i snova satkan…
Mirisaće tu, u tvojoj duši,
i kada si srećan i kada si tužan!

Sačuvaj u oku lastavičja krila
i u srcu blagu prolećnu rosu,
kada te savlada vremena sila,
zima belim snegom prekrije kosu…

Čuvaj Sunčev sjaj na usnama svojim!
I kada postanem lik na horizontu,
na braniku tvojih snova ću da stojim,
braniću svu tvoju ljubav i dobrotu!

 

 

LET MEĐU ZVEZDAMA

Postoji jedna tajna,
stara koliko i sveta,
retkima ona je znana…
Tajna zvezdanog leta!
Samo je hrabri znaju
i nevini kao deca,
oni što srcem gledaju,
miris prolećnog cveća…
To su posebni ljudi,
njih ne obuhvata tama,
duša im pesmom gudi
jer lete među zvezdama…
Svetlost vam stihom daju,
plaču i smeju se s’ vama,
u pesmi oni traju,
na nebu, među zvezdama!

 
MRVICA MOGA SRCA

Opisati brigu i ljubav majke
veruj mi sine, lako baš nije,
jer se ta ljubav najdraže moje,
daleko, među zvezdama krije!

Sreća je stigla u moju dušu,
onoga dana, kada si rođen,
smisao do tad praznog života,
od tada biva ljubavlju vođen!

Prepoznam tugu i radost tvoju,
pogledom jednim u oči tvoje,
a tvoje ruke oko mog vrata,
najbolji lek su za boli moje .

Znaj, ako ikad, zbog tuge neke
nestane osmeh sa lica tvoga,
majka će uvek uz tebe biti,
jer, mrvica ti si srca moga!

 
VEŠTE VARKE

Da li smo nekada srećniji bili?
Il’ su nam boje sad manje jarke?
Pa smo se u svoja sećanja skrili?!
Služe nam one, k’o vešte varke…
Da li je cveće lepše cvetalo?
A ljudi bili veseli, fini…
Zar je sve dobro negde nestalo,
il’ se to nama samo čini?!
Da li je sunce lepše sijalo?
Oblaci bili manje tmurni?
Sve nam je nekad više prijalo,
bili smo hitri! Vedri! Sigurni!
Možda smo samo mlađi bili…
Grejale su nas ljubavi žarke…
Pa smo se u svoja sećanja skrili,
služe nam one, k’o vešte varke…

 
VLADAR DŽUNGLE

Umislio Majmun da je od svih bolji,
pa rešio sebi da čini po volji.
Odlučio tako, da želi da vlada
i u svojoj Džungli kontroliše stada!
Računa on mudro, stado nema mozga,
pa će vrlo lako doć’ do cilja svoga…
Gospodarom džungle on proglasi sebe,
a za svoju svitu, raspevane Zebe.
Vladao je dugo u Džungli nad stadom,
a sebe kitio neizmarnim blagom.
Ko zna koliko bi još tako vladao,
al’ je čopor Miševa bez mrva ostao!
Uvideli Miševi, odn’o je vrag šalu,
rešili da pokažu Majmunu , vandalu!
Združili se Miševi, ka osveti teže,
da pokažu majmunu, “gde se tele veže” !
Pregrizli su granu, na kojoj Majmun sedi,
a on pade na glavu, pa sav zbunjen gledi…
Eh, Majmune, Majmune, tom se nisi nad’o!
Ćutali bi Miševi, da si bolje vlad’o!

 
ŠAPAT SA NEBA

I ove noći, šapat sa neba mi stiže,
moja krila s’ lakoćom podiže
i sprema me za put do meseca,
gde nema ni zime, ni proleća,
samo blažena tišina…
A srebrna mesečina,
balsku haljinu tka za mene!
U istom trenu zaustavlja vreme,
vraća me u moju mladost,
u oko ucrtavajući radost !
Tad cipelice lako zaigraju
i komete se sa mnom razigraju…
Svojim plesom osvajam vasionu !
Ne obraćam pažnju na zvezdicu onu,
koja se malopre s’ tugom družila,
a umesto večere bisere služila!
Dovoljan je bio taj šapat sa neba,
da srce stigne, tamo gde treba!

 

NA STRENICAMA SPOMENARA ili nekoliko reči o stihovima u zbirci „MRVICA MOG SRCA“

Kada sam otvorila rukopis Ester Terzi Ex Margit, prvo sam se iznenadila tekstu koji je uredan, stihovi savršeno uklopljeni u rimu, a bogatstvo reči – kao da ona nije pohađala školu na mađarskom nastavnom jeziku.
Njena poezija posvećena njenom sinu, a i svima nama koji smo se našli na stranicama ovog spomenara, je vraćanje u ono vreme, kada smo uz crtež pisali spomenarske stihove i na taj način ostavljali prijateljske poruke za vremena koja tek dolaze.
Ona piše pesme o deci i za decu sa lakoćom, boji ih prirodom, onim tananim osećanjima ljubavi prema svemu što nas okružuje, ali ume i da raznim poređenjima na onaj jak način iskaže svoju bol zbog nepravde koja je okružuje zbog poremećenih odnosa u ovom savremenom društvu, gde Miševi, pisani velikim slovom, nadmudruju velikog Majmuna, cara „Džungle“.
Ester postavlja pitanja, na njih naslućuje, a često i pronalazi odgovore pa u nekim pesmama ističe i jak vaspitni momenat, od onog majčinskog savetovanja, kako je poštenje bogatstvo, a skromnost vrlina, do onih ekoloških poruka u kojma se rečima bori za prirodu, koju poredi sa majkom.
Mrvice njenog srca čine i one ljubavne boli, nje kao žene, koja ume da voli i pati, ali i da se bori kao lavica za svoje pravo i mesto pod Suncem, Mesecom koje često susrećemo u njenim pesmama.
Verovatno, kao većina nas sanja taj trenutak, kada će njeno poetsko sanjarenje biti priznato i kako će ovi njeni stihovi, kao i ona sama naći pravi put do mesta koje joj pripada.
Često u svojim pesmama pominje skromnost života kojim živim, ali je svesna da tajna života nije u stvarima koje imaju cenu na tržištu, već u ljudima, njihovim pozitivnim osobinama, prijateljstvu koje šire.
Progovorila je i na šaljiv način o fbprijateljstvu, ali i Kazanovi koji voli da dušom šara i devojčice vara.
Dotakla je u pesmama i marginu života, a pesmom „Frajer“ je slikovito opisala lik narkomana, koji na neki način oslikava izgubljene mlade ljude ovog vremena.
Okosnica ove njene zbirke je ipak ljubav prema detetu kojem poklanja ovu knjigu da ga vodi kroz život, neguje sećanja i pruža utehu, jednoga dana, kad više ne bude tu…
Ester će nam podariti još mnogo svojih stihova, a ovom njenom stihovanom prvencu, želim da nađe pravi put do ljudi koji će znati ceniti ove krupne mrvice njenog srca.

Dijana Uherek Stevanović

Prethodni tekstElementarna igra
Sledeći tekstLikovni rad dana: Zima
UDRUŽENjE BALKANSKIH UMETNIKA
UDRUŽENjE BALKANSKIH UMETNIKAhttp://ubu.mojsajt.rs/
Nevladino i neprofitno udruženje, osnovano na neodređeno vreme, radi ostvarivanja ciljeva u oblasti savremenog kulturnog stvaralaštva i to kroz književnost, slikarstvo, fotografiju, muzički i scenski angažman, sa posebnim osvrtom na afirmaciju mladih u cilju održivosti i unapređenju postojećeg i kreiranju novog kulturnog života društvenih zajednica na Balkanu.