Poezija se piše noću, naravno i ne samo noću, ali ona najinspirativnija dolazi obično u momentima kada nam doživljaj jave lagano klizi kroz trepavice i u prvim trenucima pred vratima sna, kada se nešto između njega i sećanja probudi u nama, bitno je da su papir i olovka na dohvat ruke. Godinama spavam sa rokovnikom kraj uzglavlja, kao nekad revolveraši sa oružjem pod jastukom uvek spreman da „potegnem“ olovku i rafalno ispalim nenadane stihove, koji umeju da nadođu kao neočekivani gosti iza ponoći u sitne sate.
Uostalom, tako sam napisao čitavu svoju prvu zbirku. I drugu. Pa i ostale posle nje. Prozu pišem danju, kada sam skoncentrisan, odmoran i čistog uma, dok mi za stihove treba nekoliko kapi pospanosti iz čekaonice sna kako bih uhvatio tu lepršavost i lakše je utkao u rime. Kao i mnoge moje kolege pesnici, pišem gde stignem i kada mi dođe inspiracija, ne volim da je jurim, jednostavno pustim da me sama podseti da je tu, da ne ide nikud od mene. Ponekad je uspavana, ne budi se i ne ustaje danima, nedeljama, a onda je uhvati takvo ludilo da joj je potreban neko za ples. Za beskrajnu igru i vrtlog, kome nikad ne hita sama u zagrljaj, potrebno joj je da me drži za ruku. I ne trudim se da je odbijem. Stegnem je u šaku, pustim da me ponese i dok mi odvaja stopala od tla, pazim da sve rođeno u letu ostane zabeleženo i kada se vrativši na tlo, prizemljen trgnem iz njenog zagrljaja, bude tu.
Uvek je lepše leteti noću. Mesec i zvezde me mnogo više mame od dnevnog plavetnila i belih oblaka. Naklonim se i njima katkad sa nekoliko rima u desetercu, ali noć je moj favorit na poetskoj kladionici. Na tom ruletu uvek stavljam na crno, tamno, mračno. Razmišljao sam često zašto je to tako i zašto je moja inspiracija snena kada sam ja najbudniji. Muze spavaju danju. Jednostavno je. Ako razmislimo o većini događaja o kojima rađamo rime, zbili su se pod okriljem noći. Pod okriljem noći se i bude iz sećanja, iz srca, iz duše, gde god da smo ih već zakopali. Ti zombiji naše bliske ili daleke prošlosti zaplešu onda kada se mi gasimo. Našminkane i očešljane muze zovu glasom sirene i zatvorenim očima u tami najbolje sagledavamo njihov stas, boju kose, očiju, topli dah. Izuzeci uvek postoje. Da, volim da pišem kada pada kiša. Kada podseća na veče iako su popodnevni sati. Tada mi je svejedno gde sam. Bitno je da papir ostane suv kako kapi ne bi saprale reči tek oživele. Treba ih zakloniti svim svojim bićem. One treba da ostanu da žive i posle nas.
Ako postoji mesto koje me inspiriše i prkosi noći dokazujući da i dan ima svoje adute, onda je to groblje. Groblja. Množina. Ona napuštena, urušena, sa beskrajnim nizom polomljenih spomenika kao rasuti komadi mermerne duše svud oko nas. Isto tako i ona uređena, sa klupama, stazama i dugim redovima kestena. U jesen, kada su staze zlatno žute i kada hodamo po tom tepihu od opalog lišća, kontrast između večne tišine i trenutnog šuštanja izazvanog koracima budi tu usnulu magiju. Naravno da i dan ima svoje čari. Ipak, noć je uvek bila moj favorit. Ako ste ikada napisali bar jednu pesmu noću, razumećete o čemu pričam. Taj trenutak kada nas uvuče u sebe, kada izlazimo iz sopstvenog bića ne znajući kuda nas vodi, ta magija je zarazna. Nakon nje ostaje samo trag na papiru, najlepši. Kao svedočanstvo, kao ožiljak, za bol i ponos. I tada možemo mirno i da odspavamo poneki sat. Najlepša poezija se piše noću.
