Sreli su se trideset godina kasnije u Sankt Peterburgu — penzionisani vojni lekar i vojnik.
— Gospodine… — vojnik je malo oklevao.
— Zovite me pukovnik, — starac se osmehnuo. — Bolje da pođemo u neki tihi kafić. Jao, kako si postao ugledan, veliki. A ja sam ostario.
Ušli su u udoban kafić na kraju grada. Kao što obično biva, naručili su hranu i alkohol. Setili su se rata u Avganistanu. Uznemirili su se. Pili su…
— Da li se sećate kada su me otpuštali iz bolnice, dali ste mi šest malih gelera?
Ponovo se pobunio prodorni bol u vojnikovom desnom boku, ožiljci na levoj ruci su se ispupčili i pocrveneli… kao da nije prošlo toliko godina.
— Sećam se, naravno da se sećam! Iskreno govoreći, imao si sreće. Vadio sam te gelere iz tebe, deo po deo…
…Vremena prolaze. Sve se menja. Uključujući i čoveka. Ranjeni vojnik može postati pisac, a vojni lekar sa činom kapetana – pukovnik. Samo jedna stvar ostaje nepromenjena, što ne stari i ne umire. To je sećanje. Ne možete izbrisati rat iz sećanja. Čak i ako ste iz pakla izašli živi. Kažu da smrt briše sećanje…
Uprkos činjenici da je pukovnik imao preko sedamdeset godina, pamćenje ga nije izneverilo, naprotiv, sa svakom godinom koja je prošla postajalo je jasnije i oštrije. Njegov život je postajao mirniji, bilo je manje događaja, a odnekud iz dubine njegovog sećanja, rat je izbijao na površinu, zauzimao sve više i više njegove duše, okupirao njegovo srce. Ponekad je osećao da je još uvek tamo, u Avganistanu, i svi najsitniji detalji su mu isplivavali u svesti.
I sada je pukovnik imao sliku pred očima: vadio je sitne komade granate iz tela ranjenika. Shvatio je da srce momka koji je izgubio mnogo krvi, kuca u poslednjoj nadi za život. Čuo je svoj glas: skalpel, tampon, makaze… Sada je konačno vadio poslednji, šesti delić granate iz tela. Metalna čaša je po šesti put zvecnula. To je bio zvuk borbe za život. Odjekivalo je kao zvono u njegovoj glavi, vojnikovo srce kucalo je poput alarma u njegovim ušima… To je bilo to… „Bravo, momče! Izdržao si! Preživećeš!“
— Bravo, momče! Izdržao si! Izdržao si! — ponovo je prošaputao pukovnik. Gledao je u jednu tačku.
—Jeste li nešto rekli, pukovniče?
Ali pukovnik je bio negde veoma daleko —u ponoru ratnih sećanja. Vojnik je ponovio:
—Jeste li nešto rekli?
—A-a? Ne, samo sam… razmišljao.
Želim da vas pitam…
—Da…
—Spasili ste mi život tako što ste mi izvadili gelere granate. Ali… ali evo, — udario se pesnicom u grudi, —nešto je ostalo u srcu, ili bolje rečeno, čini mi se da je tamo bomba. Osećam je… i plašim se da će jednog dana eksplodirati.
Pukovnik se stresao. Pažljivo je pogledao vojnika.
— I meni se čini. Izgleda kao da mi je u srcu neeksplodirana mina ili bomba. Iskreno, mislio sam da sam jedini sa ovim osećajem, mislio sam da me muče sećanja na rat, ne dozvoljavaju mi da se smirim. Dakle, isti si i ti…
— Šta, hoćemo li sada ovako živeti?
— Nemamo izbora, vojniče! Uspeo sam da izvadim oštre delove iz tvog tela, ali ne mogu da izvadim ovu bombu iz tvog srca. Nijedan hirurg na svetu ne može…
Ukočili su se, gledajući se u oči. Kao vojnici posle teške bitke, iscrpljeni, slomljenog srca, zbunjeni, zaprepašćeni. Suze su im navirele na oči.
…Nije svima dato da ovo shvate, ne svima. Samo vojnicima koji su živi izašli iz pakla strašne bitke, koji su pobegli iz čeličnih ruku smrti.
Šta je sa ostalima koji nisu preživeli rat? Možda ne znaju da u srcima svih onih koji su ga preživeli postoje neeksplodirane bombe, žive sa njima, nose strašno sećanje na rat, u milionima srca postoje takve „bombe“. Kada bi ljudi ovo razumeli, onda bi reč „rat“ nestala iz svih rečnika sveta. Zbog nedostatka potrebe za njom .
Svako ko je prošao kroz rat odneće svoju „bombu“ u grob. Stotine miliona „bombi“ koje nisu podložne raspadanju već leže u zemlji. To je ono što rat čini!
Kad bi samo šefovi država, veliki generali, borci i vojnici jednog dana ovo shvatili! Cveće bi procvetalo u cevima svih topova. Planeta bi se pretvorila u cvetnu baštu.
…Ujutru se vojnik oprostio od pukovnika. Odleteo je za Taškent. Gledao je kroz prozor na zemlju daleko dole i osetio koliko ga je nešto snažno steglo u grudima. Razmišljao je o onima na zemlji, koliko je njih poput njega bilo primorano da nose ovu svoju bombu, kao krst, do kraja svojih godina. Njegove usne su šaptale:
— Imaju bombu u srcu. Zapamtite ovo kada razgovarate sa njima, ljudi!
— Šta, jeste li nešto rekli? — upita iznenađeno ugledan čovek koji je sedeo pored njega.
— Kažem da je bomba!
— Gde je bomba?
— Ostavite me na miru, pričam o svojoj…
Čovek je brzo pritisnuo dugme za poziv. Stjuardesa je prišla.
U kabini je nastalo komešanje.
— Sigurno priča u snu!
Vojnik je čvrsto spavao…
Prevod: Valentina Novković
