— Ti si stara!
— Dođi kod mene, hiroviti moj dečače, priđi.
— Ne. Neću da priđem. Rekao sam da se neću slikati sa staricom!
— Pa, samo napred, već si taaako veliki! Moja krv, ali kloniš me se kao stranac… Čudno… Ako ne želiš, ne moraš…
Baka, stasita, visoka žena, osmehuje se i fotografiše se sama.
A ja sam besan. Ne znam sa kim da se svađam, kome da se žalim. Sve što sam rekao baki, sve to nije važno. Moj otac se. takođe. osmehuje i klima glavom u mom pravcu. A ja, plašeći se da će me sigurno udariti u meko mesto, približavam se kapiji i počinjem da plačem iz sveg glasa.
Moje ponašanje je nasmejalo i majku i oca.
Imao sam oko šest godina.
Vruć letnji dan. Ceo dan se igram napolju sa vršnjacima. Znoj koji mi se slivao niz glavu ostavio je prljave linije na licu, koje nije bilo ništa manje prljavo od prašine. Kao rezultat mog „neverovatnog rada na bojnom polju“, moja košulja je bila sva iscepana, nijedno dugme nije ostalo na njoj. Stomak mi je bio otkriven, a krajeve košulje sam vezao u čvor. U tom stanju, izgledao sam kao ulični deran. I da li bi trebalo da me bude sramota da se fotografišem sa bakom…
…Kada sam uleteo u dvorište kao metak, svi – moji roditelji, brat, sestra – fotografisali su se u parovima. A meni su ostavili baku. Staricu. Ružnu, staru… Naravno, uvredio sam se: zašto me toliko ne vole?…
Fotograf, Tatarin, rekao je nešto mojim roditeljima i pogledao u mom pravcu.
— U redu, slikaj se sam, saglasio se moj otac.
Sećam se… Slikao sam se u staroj, pocepanoj košulji bez dugmadi. I bio sam prljav i oznojen.
Bio sam zadovoljan. Naravno, zašto bih se fotografisao sa staricom!
Kada je fotograf odlazio, povukao me je za uvo. Naljutio sam se na njega i izvređao ga.
Dani su sporo prolazili. Nestrpljivo sam čekao fotografa. Svaki dan pitam majku: — Zašto ne dolazi taj čika Tatarin? — Doći će, doći će sine moj…
Jednog od tih dana, ja sam – opet prašnjav i prljav – došao sa ulice. I video sam tog tatarskog fotografa koji je majci davao fotografije u staklenom ramu.
— Gde je moja fotografija? upitao sam prkosno.
— T-tvoja… Doneću tvoju kasnije.
Kada sama video uramljene portrete, zinuo sam: oh, kako je divno! Moj brat i sestra su me gledali u prelepoj odeći, smešeći se. Veoma lepo. Mi nismo imali takvu odeću. Fotograf je sve prelepo doradio. Portret mojih roditelja nije bio ništa manje lep. I oni su bili u prelepoj odeći, gledajući sa portreta blagim osmehom. A baka mi nije pokazala svoju fotografiju, samo je stavila ram ispod stola. Kao da sam bio jako zainteresovan da vidim njen portret! Ponovo sam se uvredio. Iznova sam počeo glasno da plačem. Ogledao sam se okolo, tražeći odgovarajući kamen da bacim na fotografa. A on je, glasno se smejući, brzo napustio kuću. Prolazili su dani i meseci. Svaki put kada pogledam portrete svojih rođaka, izložene u dnevnoj sobi, osećam zavist. Naravno, zavidim im. U stvari, kako da ne zavidim, svi imaju portrete, ali ja nemam. Pored toga, onaj gadni čika Tatarin je napravio veoma lepe fotografije. I prevario me je, kopile. Kad porastem, pretući ću ga. A fotograf se nikada nije vratio. Nikada ga više nisam video. Više se nisam nadao da ću videti svoju fotografiju.
Već sam išao u školu. Pre nego što bih krenuo u školu, baka bi mi davala novac, odvezujući čvor na marami gde ga je krila…
Na kraju, postepeno sam počeo da volim i bakinu maramu, u kojoj je čuvala novac, i samu baku. Onda sam se potpuno – sa sveskama, knjigama i školskom torbom – preselio u bakinu kolibu od gline, sagrađenu na kraju našeg velikog dvorišta. Jednom rečju, zavoleo sam baku. Vodila me je svuda sa sobom, na svadbe, zabave, ženska okupljanja. Baka me je takođe mnogo volela, kada bi me roditelji grdili zbog nečega, prestajala je da razgovara sa njima. Nije htela sa njima za istim stolom ni da sedi. Na kraju, roditelji bi popustili, zamolili je za oproštaj i pomirili se.
Kao što sam već rekao, moja baka je bila stasita žena. A glas joj je bio zapovednički, promukao. Znala je mnogo poslovica i priča. Kada bi se naljutila na nekoga, govorila bi tako da bi njene reči pogađale pravo u centar. Voleo sam njene poslovice. Čak i kada me je grdila, sve bi ispalo nekako sjajno, dopadalo mi se. Njen glas mi i dalje odzvanja u ušima. Prošlo je skoro pola veka. Ako sam postao veliki pisac, onda moja baka, nesumnjivo, zaslužuje priznanje za to. Kada stvaram delo, ponekad mi se čini da ovaj ili onaj lik opisuje moja baka: pišem njenim rečima. Nećete verovati, ali upravo se to dešava!
Da, malo sam se zaneo. Kada sam shvatio da volim svoju baku ne zbog novca u njenoj maramici, već jednostavno zbog njene nežne, iskrene ljubavi prema meni, a to sam shvatio malim detinjim srcem, osećao sam se tako lako i dobro, jednostavno, ne mogu to rečima opisati. Nisam želeo da je ostavim ni na trenutak.
Moja porodica: roditelji, sestra i brat su se preselili u stepu. Ostao sam kod bake. Nakon završetka škole, dala mi je svu svoju ušteđevinu i poslala me u prestonicu da studiram. Na dan kada sam se spremao da krenem u grad, ona se naslonila na zid i bila je bleda kao kreda. Osećao sam se neprijatno kada sam je video: tako dostojanstvena, snažne volje baka stajala je kao mala, nemoćna osoba. Srce me je bolelo. Prvi put u životu video sam suze u njenim očima. Pokušala je da se osmehne, ali nije uspelo. Baka je klimnula glavom prema vratima: „kao, sve je u redu, idi.“ Komšijin auto je čekao napolju.
Nakon završetka prve godine fakulteta, odveden sam u Avganistan. Tamo je jedan dan trajao kao godina. I najzad, vratio sam se kući. Pozdravivši roditelje, braću, sestre, otrčao sam do bakine kolibe. Blizu blago otvorenih vrata stajala je mala, pogrbljena starica, oslanjajući se na štap. Htela je nešto da kaže, ali nije mogla da progovori. Stresao sam se. Drhtaj je zahvatio celo telo, knedla mi se podigla u grlu. Umom sam shvatio da je nemoćna starica koja stoji ispred mene moja rođena baka, stasita, visoka, snažna, lepa, ali celo moje srce se opiralo prihvatanju ove stvarnosti. Podigao sam je u naručje i uneo u sobu. Ona je, kao dete, zgrabila moj vrat obema rukama, iz očiu su joj se slivale suze. Zagrlili smo se, milovala me je po kosi drhtavim rukama. Gledajući sobu, odjednom sam ugledao portret na zidu. Iz njega su me gledali lepa starica sa svetlim licem i bistrim očima i dečak u čistoj, lepoj košulji.
Stresao sam se. Stojeći, zurio sam u portret: suze su se mi nehotice slivale niz lice.
— Bakice… bakice moja?!.. Šta si uradilo, detinjstvo moje?! Znaš li to? Danas molim baku za oproštaj zbog tvojih podvala, detinjstvo moje! Oprosti mi, bakice, draga moja! Celog života ću moliti za oproštaj zbog te moje podvale! Oprosti mi, oprosti mi! …“
…Tog dana, baka je obukla belu haljinu, stavila belu maramu. Sedela je na čelu stola sa blaženim osmehom na licu. Svi, mladi i stari, komšije, rođaci, pitali su baku: „Pa, sada si, sigurno, srećna? Na kraju krajeva, stigao je tvoj voljeni unuk!“ A baka je, trljajući slabovide oči, rekla drhtavim glasom:
— Slava Svevišnjem… Slava Svevišnjem!
— Pa, bako, dosta je, zašto sve vreme plačeš? Dosta je što si plakala dve godine— govorili su seljani iz našeg sela.
Otac govori: „Tvoja baka je stalno plakala, gledajući u tvoj portret, onaj na zidu. Toliko te voli da je ljubomorna na tvoju majku i mene.”
A majka kaže: „Tvoja baka ne može da zamisli život bez tebe. Misli da te nisam ja rodila, već ona.“
Ali, ko je večan u ovom propadljivom svetu?
Došao je dan, i baka nas je napustila. Od tada mi se čini da mi je srce poluprazno. Da nije bilo moje bake, verovatno ne bih postao pisac.
A moji roditelji su živi, hvala Gospodu. Zaista želim da žive što duže. Osećam da su moji roditelji moja dva pouzdana krila. Oni me inspirišu na najviše letove. Međutim, i dalje mi mnogo nedostaje baka…
***
Evo, prošlo je skoro pedeset godina.
Danas moja žena i ja letimo na Kavkaz. U sanatorijum. Pitam ženu:
— Jesmo li sve poneli?
— Jesmo, naravno. A portret sa tvojom bakom je u ovoj torbi.
… Da, uvek nosim ovaj portret sa sobom. Gde god da idem. Kada stignem na odredište, prvo što uradim je da ga stavim na sto u hotelskoj sobi ili u sobi sanatorijuma.
Prevod: Valentina Novković
