Dala mi je ruku toplu, klizavu,
u usta ugurala užarenu lavu.
Obasut vrelinom, munjama i strahom
pod njom sam goreo, nestajao prahom.
Krv šiklja žilama u glavu,
otkucaji srca paraju mi opne…
Grčevito tepih čupam kao travu
i zubima kidam njene plave lokne.
Ispred očiju hiljade svetlaca,
isprekidan dah strelovito guši,
ona klizava maglovito palaca…
Sve se oko mene kida, ruši.
Eksplozija prava – san ili java?
Urlik kroz zube u visine seže.
Osećam ubode hiljade mrava
i dve životinje što iz tela beže.
I opet strah, i ta praznina…
I osmeh, i oko što postaje sve veće.
U vazduhu lebdi mudro tišina
jer opet sve ka početku kreće.
