Sedim potpuno sam u svojoj sobi,
pomeram zavesu, kroz prozor gledam.
Ne valja to u mojoj dobi.
Izgleda ipak da ću da se predam.
Dižem zavesu sve ređe,
ionako napolju nikoga nema.
Polako padaju mi veđe…
Nema nikoga da me razdrema.
I dok prvi sneg na njegov prozor kuca
on blaženo u stolici, kraj vatre spava…
A mir se tek naruši kada počne da šTuca,
kad mu se zanjiše njegova crna kosa prava.
