Кonstantin, čovek sede kose a bele duše, samo je naizgled običan čovek. Onom ko gleda srcem a ne očima, vidi u njemu čestitog čoveka koji tako precizno razbire reči, ponašanje pa i misli. Čestit čovek, što bi rekli naši stari a ovi mladi što nemaju prilike baš često susresti.
Prvo što sam primetila ulazeći u ovu čestitu kuću, isto takve porodice , bila je neobično lepa ikona Svete Petke koja me ozari svojim štrasom na rubovima rama.
Zagledana netremce, rekoh Кosti:
– Bože, kako lepa Ikona. Neobičniju od ove videh samo jednu rađenu od vitraža, sva sija i obasjava i kuću i ukućane!
Tu je krenula priča o ikoni Svete Petke i kako je ona dospela u njihovo domaćinstvo kao i istorija dolaska ikone Majke Božije koju je donosio meni.
„Tebi pričam, ti pišeš, neka ima ko da pamti, neka ostane zapisano i večno.“ – reče Кosta, odmereno, smireno, u ravnoj intonaciji.
-Možeš li pamtiti ili da pišemo?
– Samo pričajte, i olovka i papir su u meni-rekoh mu.
Кosta je imao jako tešku saobraćajnu nesreću, procentualno skoro nemoguće za preživeti. Ipak, Кosta je tu preko puta mene, živ i zdrav i priča mi svoju priču.Bez jedne ruke, sa pola plastike na glavi i veštačkom kožom i kosom, nasmejan, blažen i ozaren.
Vreme posle nesreće, neka inostrana bolnica, duboka koma. Vani se doktori bore za njegov život a unutar Кoste, đavo za njegovu dušu.
– Dođe ti on pred mene, lep, mlad i pristojan onog istog momenta kad izgubih svest.
-Hajde Кonstantine, prodaj mi svoju dušu. Sve ću ti dati. Novca, zlata, zdravlja, izobilja i tebi porodici. A ako budeš išao za Bogom il se nećeš probuditi i nikada ih videti ili ćeš do kraja života živeti bez pola udova, kao bogalj.
– Ne dam ti dušu, sve da mi se trinaesto koleno nadolazeće kupa u zlatu. Moj put je Bog a Bog istina i život!
– Daj mi život svoje žene , ne odustaje đavo. Eto, tebe neću dirati, daj njenu dušu.
-Ne dam! Moja žena će biti taj ud koji neću imati kao što je to bila sve ove godine! Ne dam, odlazi đavole! Gospode Isuse Hriste, pomiluj me grešnog, ponavljam, krstim se. Ne odlazi. Ja ne stajem, molim se, krstim se.
– Daj mi dušu tvoje dece. Ako daš njihove duše dobićeš sve duplo.što sam ti obećao. Tvoje će biti samo da poželiš, i tako ceo život.
– Ne dam i ne dam i ne dam! Gopode Isuse Hriste, pomiluj me grešnog, Bogorodice radi!
– Daj mi onda dušu svoje majke, ionako ima 74 godine, stara je i brzo će umreti. Šta ti znači gde će njena duša, već joj se bliži kraj. Moli đavo , preklinje i kleknu na kolena.
– Molim te, bar dušu starice.
– Ne dam ni dušu svoje majčice koja m Verom zadojila i spremila na tvoje slatke reči i obećanja. Ne dam ni svoju ni ničiju dušu pa neka ih taman više nikad ne vidim ili vidim ne imajući čim da ih zagrlim! Gospode Isuse Hriste, pomiluj me grešnog!
U sledećem momentu videh doktora iznad sebe.
Sa žaljenjem saopštava da nemam jednu ruku, pola temena a da imam mnogo gvožđa u sebi i zamenskih organa.
Nasmejah se i rekoh mu:
– Doktore, hvala vam što ste mi spasili život. Ja sam sebi dušu, vi meni život a Gospod i dušu i život. Moja druga ruka, drugi deo glave, je tu. Pokazujući na ženu i decu . A celo moje biće je ovde , pokazujući na dušu a ona nikada nije napuštena od Gospoda!
