Sve će to proći…I prošlo je,kao i sve što je došlo. Došlo da bi prošlo.
Nisam ti tada verovala, gazio si po sebi samo da bih ja bila dobro. Znao si pre mene da ti nisi moje dobro.I hvala ti. Evo,dušo,kažem ti, ne brini. Prošlo je. Кakva si mi samo uspomena. Vatrometima si me ispratio, izvarničio hiljadu puta. Radovao se nekom novom sebi u nekom drugom, za moje dobro. Istrošen uspomenama, nadanjima i beznadnom čežnjom znao si da bi me uvukao u svoje praznine, pa si me pustio uz pesmu kao belog goluba mira, da mu se ceo svet raduje.
Prošlo je ,dušo ,a ja sam mislila da si ubio hiljadu i jednog leptira u mom stomaku. A u stvari si ,da ne znam ja,ostavio gusenice koje su čekale da zarasteš, da se odboluješ.
Prošlo je. Od tog trena kada si otišao, u ruke si mi dao srce kao olovku da pišem sve gorčine i da ne ostanem obična.
Sedim i čitam potpuno sređene misli, čistog srca i netaknute duše. Zarez,tačka,sve do perfekcije na svom mestu.Uz čašu crnog hercegovačkog vina pronalazim tebe u jednoj pesmi. Moja pesma a tuđi ti. Smejem se, čitav si stao u jednu pesmu i negde tamo nepročitan stojiš kao najlepša uspomena.
Jer bio si u pravu, prava ljubav daje krila. Hvala ti za par ovih. Leteću obećavam, sve dok ne pronađem svoje dobro. Dobro moje.
