Prva se skotrljala ljubav. Toliko brzo da je već pri samoj pomisli da joj pružim ruku ona već bila na dnu provalije. Ni videla se nije. Gledam ruke, još su se uvek čvrsto držale za stenu. Pogledam iznad sebe, još uvek je dalek put preda mnom, vrh se ni ne vidi. Krećem polako, noseći u rukama svu svoju težinu. Na rukohvat dva, pada samopouzdanje, odmah nakon ljubavi. Nekako pronalazim prigodno mesto za uhvatiti se prstima i nastavljam. Odozgo, kao lavina kamenčića kreću padati u bezdan poverenje, prijatelji i tako sve redom do zdravlja. Iako se toliko toga otisnulo, čovek bi trebao biti lakši za popeti se ali je bivalo sve teže. Na rukama su već bile vidljive rane i žuljevi, krvarilo je iz svakog prsta. Više ničeg nije bilo. Penjali smo se samo srce, duša i ja. Nije bilo opcije odustajanja jer je ono najvrednije bilo uz mene. Što je vrh bio bliži to je penjanje bilo teže i snage je ponestajalo. U jednom momentu, kada je sve već bilo utrnulo od boli, našla sam se na vrhu, na proplanku. Činilo se, kao da me neko popeo. Devojčica je sedela na vrhu, klateći nožicama, bacala je kamenčiće u bezdan.
– Znaš li kako si se uspela popeti? – upitala je.
– Ne znam ni kako sam pala a tek kako sam se uspela popeti – rekoh joj.
– JA ZNAM – kaže.
– To je zato što si stavila Gospoda na prvo mesto, tako je došlo sve na svoje.
