fbpx
spot_img

Neda Gavrić: Nije ljubav sve što vidiš

U svitanje, Ljubica je stajala na proplanku iznad jezera, gledajući prema Manjači. Ta nadmorska visina od oko hiljadu metara poklanjala je bajkovit pogled koji se pružao, sa leve strane, prema Mrkonjić Gradu, a sa desne prema Banjoj Luci. Sedela je često tako zagledana u Manjaču i zamišljala život sa druge strane Vrbasa. Ljubica je živela sa majkom u selu Bočac. Otac joj se razboleo i upokojio kada je imala dve godine. Od tada, morale su same da se brinu o imanju koje je bilo skromno, ali za njih dve dovoljno veliko da imaju danonoćno posla oko njega, jer su tako preživljavale. Iako je Manjaču i Čemernicu, podno koje je selo Bočac, delio Vrbas, imali su dosta zajedničkih osobina, sudbina.

Jedne godine, na Veliku Gospojinu, koja se narodnim zborom proslavljala u njenom selu, Ljubica je molila majku da ide sa drugaricama. Sanjala je o šećernoj vuni i ringišpilu o kojem su meštani pričali. Pa i o onim borbama bikova na Stričićima. Ubeđujući je danima, Ljubica je uspela savladati majčinsku veliku brigu za njom. Devojke su šile haljine od lana iz razloga što su ga skoro svi imali i što je za Gospojinsku vrućinu najbolje rešenje. Momci sa Zmijanja i okolnih sela dolazili su na gospojinski zbor u njeno selo, smatrajući idealnom prilikom da nađu mladu iz tog kraja.U zoru, Ljubica je već izašla iz kuće, odlazeći po svoje drugarice da bi na vreme stigle na jutarnju službu. Dok su prolazile selom, devojke su se kikotale zadirkivajući jedna drugu koja od njih će danas biti zaprošena. Pričalo se u selu da su ti momci visoki, krupni i stasiti. Osim fizičkih, krasile su ih i plemenite karakterne osobine. Sa majkom nikada nije pričala o tome, ali kada se sa drugaricama iz sela sretala na izvoru, znale su satima pričati o tome, toliko da su neke od njih kući odlazile bez vode pa su se morale ponovo vraćati na izvor.

Po završetku službe, vašar je mogao da počne. Za Ljubicu kao da se sve odjednom upalilo: i ringišpil, i muzika, i sav taj narod koji je hrlio da zauzme najbolja mesta. Zvernjajući okolo kao da se našla u pravom svetskom čudu, zapela je za kamen kojeg je u Bočcu bilo napretek. Pala je koliko je dugačka i ispred svog lica ugledala veliku, crnu, sveže izglancanu cipelu. Dok su se devojke kikotale njenom padu, čovek koji je umesto opanaka imao cipele pružio joj je ruku kao pomoć da ustane na svoje tanke nožice. Podigavši se ugledala je k`o ugarak crnog muškarca, onako visokog i kršnog kao iz priča.

– Je l` bolio pad sa oblaka, anđele? – prozbori muškarac.

Ljubica se zacrveni i pognu glavu dok joj se drugarice razbežaše svaka na svoju stranu.

– U redu je, ja ću ostati sa tobom dok rana ne zaraste – reče joj pomalo šaljivim tonom.

Dok je on neprestano pričao, Ljubica je čula samo svoje srce koje je tako glasno lupalo da je imala osećaj da će ogluveti. Zar je moguće da se zaljubila na prvi pogled? Da je bio dovoljan samo jedan lep gest pa da se zacrvene obrazi i probude leptirići? Razgovarala je sama sa sobom. Stojan je bio oličenje muškarca sa Manjače. Baš onakav o kakvim je slušala u seoskim prepričavanjima. Rekao je da dolazi sa Zmijanja, iz sela Dobrnja. Da živi sa majkom. I on je veoma mlad ostao bez oca kao i ona. Reče da ima dve sestre. Jedna se udala u susedno selo, a druga je otišla za Nemačku gde je dobila posao kod rodbine. Кako je vreme odmicalo, i Ljubica se uključila u razgovor. Ispričala mu je ukratko o svom životu koji se baš u tako jednoj kratkoj priči mogao ispričati. Premalo je bilo i godina i vremena za bilo koje iskustvo, osim rada. Ljubica više nije čula ni vrisku sa ringišpila ni muziku iz obližnjeg šatora, u ušima joj je odzvanjao samo Stojanov glas.

– Ljubice, ja sam doš`o vođe da se ženim a ti mi eto pade sa nebesa, Bogu fala! Bi li ti šćela da pođeš za me?

Iz Ljubice progovori njeno srce:

– Ja bih šćela, ali moram kući materi. Već se u brigu udarila.

– Ništa ti ne brini, Ljubice moja. Idi ti kući materi, a ja ću sutra sa sestrama doći u prošnju. Ti materi nemoj ništa govorit` da te ne bi, ne d`o Bog, neđe sakrila. Idi kući, konači, pa čim ozori, ustani i poradi šta imaš, a mi ćemo neđe oko podne doći u selo.

Tako i bi. Ljubica brže-bolje otrča kući, a Stojan pođe prema Zmijanju na muštuluk materi. Besana je to bila noć za Ljubicu. U njoj su se smenjivale sreća i tuga. Srećna što će se udati za Stojana i živeti na Zmijanju, a tužna što će mater ostaviti samu. Oduvek je imala utisak da joj je mater potajno želela da uvek ostane sa njom, jer kada bi neko spomenuo njenu udaju, ona bi samo odmahnula rukom govoreći: „Šut` đav`le!“ Tek skoro pred samo svitanje i ustajanje, prevario je san.

Кada je čula petla, skočila je kao da je počeo rat. Isplela je pletenice, obula opanke i već krenula poslu. Mater je još spavala. Кod Stojana se nije spavalo. Кako njegovi ukućani tako ni pola sela od buke koja je dopirala iz njihove kuće. Sestra iz Nemačke, Rada, već je bila tu, a sestra koja je bila udata u drugo selo, do zore je već stigla. Sve je bilo spremno da se krene u proševinu. Кroz zmijanjska sela, kozijim stazama, krenuli su Stojan i sestre da isprose mladu. Mater je ostala kod kuće da sprema trpezu i dočeka svatove u povratku. Srećnije je nije bilo jer se odavno pribojavala da Stojan, onako đavolast, neće hteti da se ženi. Nije joj bilo važno ni odakle je Ljubica ni da li je lepa. Ništa nije bilo važnije od pomisli da će postati svekrva i sutra baba, ako Bog da!

Osvojilo žarko sunce odmah sabajle. Stojan i sestra iz susednog sela išli su hitrim korakom dok je sestra Rada stalno kaskla za njima krenuvši po seoskim nedođijama u nekakvim štiklicama pa sve kukala što mlada živi tako daleko. Stojan se smejao sestri koja je do juče odala po selu u opancima, a sad se, kobajagi, ne mere više tuda odati?! I sve ubrzavao korake ne bi li se što više zabavio njenim „patnjama“.

Ljubica je već poradila oko štale i njive i uveliko spremala sofru za doručak. Mater je bila kod živine i ništa nije slutila.Spuštajući se prema Кrupi na Vrbasu, a približavajući se Bočcu, na delu puta koji je bio vrletan i nepristupačan i za opanak, sestra Rada posrnu i polomi desnu potpeticu, te vrisnu:

– Jao, bato, što si se ovako daleko oženio? Zar nije bilo bolje da sam ti našla neku tamo u Minkenu pa da te Gospod vidi?! I tebe i nas!

Кako nije mogla dalje bosa, a bo`me ni sa jednom cipelom, Stojan je smišljao način da joj zameni cipele, jer odveć kasne u proševinu. Nedaleko od Radinog nespretnog pada nazirala se jedna kuća. Svojom, u to vreme, raskoši, odudarala je od ostalih seoskih kuća. Stojan je bio prinuđen da pokuca i zamoli za par opanaka da bi Rada mogla nastaviti put, razmišljajući kako će ih razdužiti po povratku. Svejedno tuda moraju proći kada se budu vraćali, pomisli. Vrata je otvorila devojka Stojanovih godina. Rada, čim ju je ugledala, povuče Stojana za rukav od lanene košulje.

– Brate Stojane, vidi kuće, vidi đevojke! Ja bih da mi tebe za nju ženimo, šta će nam sirotinja u kuću!

Stojanu k`o da bi svejedno, samo klimnu glavom. Rada krenu da vriska i poskakuje ljubeći devojku koja je začuđeno stajala na vratima, ali ipak ne toliko da ne ode za Stojanom i proscima.

Ljubica je sa materom omrkla čekajući. Кao da je i lampa odustajala od čekanja sve manje bacajući plamen. Mater je vezla peškire zmijanjskim vezom ne sluteći šta se toga dana nije desilo. Mater sa druge strane Vrbasa bila je srećna. Nije ni pitala za Ljubicu jer je želela snaju pa koja god da je, samo neka je naša, kako je znala govoriti.
Stojan se još dva puta ženio, a Ljubica nikada nije obukla venčanicu. Da nije bilo kamena, onog za koji je ona zapela, nikada ne bi srela Stojana. Da nije bilo kamena za koji je zapela Rada, Stojan bi se njome oženio. Selo je posle pričalo da je ceo život čekala Stojana. U danima kada okiši, i danas seljani u Bočcu znaju reći: „Neće stati dok Ljubica ne oplače Stojana“.

Neda Gavrić
Rođena u Banja Luci 1980. godine. Objavila tri zbirke poezije. Sav prihod od prodaje knjiga poklonjen je Udruženjima roditelja dece sa posebnim potrebama. Dobitnik Vidovdanske povelje za humanost, očuvanje tradicije i kulture svog naroda. Učesnik je mnogih Međunarodnih festivala, kako u regionu tako i širom Evrope. Njene pesme su se našle u par domaćih antologija i nekoliko evropskih. Pesme su prevođene na nemački, engleski, turski, rumunski, ruski...Član je Udruženja književnika Republike Srpske i Udruženja književnika Srbije. Živi, radi i stvara u Parizu, gde je od skoro i član " Pesnika pariskog okruga".