Samoća i usamljenost nemaju ništa zajedničko. Biti sam je statusnog karaktera, biti usamljen je stvar osećaja.
Oni koji ne mogu biti sami, uneli su totalnu pometnju u medjuljudskim i partnerskim odnosima. Većinom su zaljubljeni u samu ljubav retko u osobu koja je pored njih, tako gledajući, pored njih može biti bilo ko jer je važno samo da nisu sami. Sliku o osobi koja je pored njih, stvore sami. Kreiraju im misli, emocije, ponašanje.Vremenom zavole taj ideal tj samostvorenu kreaciju misli o partneru. Mnogima od nas ceo život prođe pored takve osobe dok i mislima i očima mimoilazimo ljude koji nas zaista vole.
Istini na volju, žene prednjače u ovom osećaju usamljenosti i nepresušnom potrebom pripadnosti drugom biću. Ne vide smisao u ničemu ako pored sebe nemaju nekoga. Odatle proizilazi mnogo nesrećnih muškaraca, ljubavi pa i samih žena. U nekim ekstremnim slučajevima , trpljenju i nasilju.
Kada čovek ume biti sam period samoće posveti upoznavanju samog sebe, recikliranju sopstevih mana i svakodnevnog rada na ispoljavanju vrlina. Tek kad čovek uspe zaviriti u sebe samog i kada spozna šta su zaista njegove želje i htenja, tek tada je „sposoban“ da bude pored nekog drugog . Tada može jasno znati i osetiti šta mu neko drugi može pružiti a šta ume i može on dati zauzvrat.
Samoća zaista može biti jedan predivan proces filtriranja sopstvenih sagrešenja i uspona. Period regeneracije i samosvesti o unutrašnjoj volji našeg bića. Samoća zato i jeste pravi podvig.
Da bi iskreno, čisto i predano zavoleli druge, moramo prvo zavoleti sebe upravo onakve kakvi jesmo. Ako sebe ne idealizujemo, nećemo to činiti ni sa drugima.
Da bi spoznali onaj najviši i najlepši čin ljubavi trebamo je prvo pohraniti u sebi i tako čistu preneti na drugog. Sa tom ljubavlju prema sebi formirali smo jedno krilo i tražimo drugo biće da nam bude drugo krilo. Ako tako nije i jedan i drugi padaju jer je, u suprotnom, nemoguće leteti.
„Veoma često čovek se nalazi u teškom stanju usamljenosti samo zato što ne zna da služi drugima, ne ume da voli i da se žrtvuje, a neprekidno traži nešto od drugih.” protojerej Arkadije Šatov
