Mi smo to zvali ljubav. Mi to zovemo ljubav. Mi smo ljubav.
Ni godine, ni vreme, ni novi ljudi koje srećemo neće promeniti u drugi oblik nas dvoje. Isto onako kao što ni mi, dok smo živeli tu ljubav, nismo umeli i nismo znali promeniti je u drugi oblik postojanja. Ovako smo ostali bivši ali ipak ljubav.
Nekim susretima je od početka dato da ostanu nedovršeni, nedorečeni, nedosanjani i da tako na svojoj lepoti dobijaju. Nije valjda bilo vreme, nismo na vreme bili MI, nismo u međuvremenu shvatili da smo upravo MI morali da je preobrazimo u ZAUVEK. Možda smo mislili da je ljubav sama po sebi dovoljna i da će ona to učiniti umesto nas. Ne znam šta je to ali znam da je to ono nešto sa čime i zbog čega starimo jedni pored drugih.
Nekada, noću pogotovo, bude teško prihvatiti da se nijedno od nas nije na vreme moglo setiti nečeg tako važnog. Nečega što ne bi činilo život ovakvim kakav sada jeste kada svako svoj ima. Nedostajala je ta jedna reč više, jedan korak više koji se ovako isti, nismo usudili napraviti, reći.Prosto smo se voleli i možda je svako od nas očekivao od onog drugog da zakorači, kaže. I tako nas je odvelo vreme na dve različite strane sveta.
I dan danas kada se sretnemo sreća bude lepljiva za srce kao med. I kao da nije niti jedan dan prošao od zadnjeg pogleda. Kao da je vreme stalo i međuvreme kao da nije ni postojalo. Zagrliš me i slomiš prošlost kao orase zatim brzo spustiš ruke jer se setiš da više nisam neko tvoj. Ne fizički.
Duhovno smo mi ostali MI. Ostali ljubav. Možda zbog tog osećaja tako živog nismo svesni da smo sami.
Sedimo tako jedno preko puta drugog i ćuteći se pokušavamo setiti nečeg tako važnog. Nečeg jako važnog zbog čega bi samoća zasvirala kraj.
