fbpx

Nek se meša

Tokom 2019-te i (koliko je bilo moguće) 2020-te godine, u galerijama širom većih gradova Srbije narod je imao priliku da prisustvuje izložbi pod imenom „Nevidljivi talas“, gde su stripove izložene na dotičnoj mogli da vide neslepi i pročitaju slepi posetioci. Rečenica možda zvuči čudno i pomalo nakaradno, barem ovako izrečena bez konteksta koji je sastavni deo same izložbe. Naime, autorka „Nevidljivog talasa“, Dragana Kuprešanin, je posvetila znatno vreme istraživanju devete umetnosti, sa posebnim fokusom na inkluziju (drugim rečima, kako približiti medij osobama sa invaliditetom, pogotovo osobama sa oštećenim ili pak nepostojećim vidom). Štaviše, „Nevidljivi talas“ je upravo njen doktorski umetnički projekat, a s obzirom na pozitivan odziv i na pregršt nagrada koji je Kuprešanin pokupila usput, može se reći da je postigao ono što mu je bila svrha.

foto: OHOHO fanzin

Naravno, sama izložba je u biti prirodna progresija celokupnog angažmana same autorke. Kuprešanin je alternativac po senzibilitetima; njene stripove, recimo, neće toliko voleti ljubitelji frankobelgijske škole, američkog superherojskog stripa, glavnotokovskih shonen mangi ili italijanske škole. Ne, njena publika će vrlo verovatno biti ona ista koja štuje rad i delo, recimo, Wostoka, Onirika, Studiostrip-a, Anoa i Nepa, Mr. Stocca-e, Grabowskog, Zografa, Borisa Stanića, Maje Veselinović, Helene Klakočar, Dunje Janković, Aleksandra Opačića…lista je poveća. Dakle, poput navedenih kolega, Kuprešanin se vrlo retko oglašava u stripu klasičnim pristupom, no o tom potom. Međutim, ono što je odvaja od kolega je, recimo, nedovoljni angažman.

Šta pod ovim mislim? Da li to ona nije dovoljno angažovana oko stripa kao medija? Pa, i da i ne. Ovo „ne“ je mahom tu zato što je angažovana oko malih milion stvari u sferi umetnosti i, pogotovo u skorije vreme, podučavanja i istraživanja umetnosti. A ovo „da“ je tu da kaže da je Kuprešanin i te kako angažovana; prisutna je ona u stripu, ali ne u toj meri poput njenih sapatnika. Primera radi, sve do godine Milostive Gospođice Corone-Chan 2020-te, nismo dobili propisnu zbirku ili kakav drugi kompendijum njenih dela. Ta zbirka je sada pred nama, a nosi naziv „Specijalna smesa.“

„Specijalna smesa“ sadrži rane radove Dragane Kuprešanin, od 2004-te godine (kada je imala svega 22 ljeta) pa sve do 2011-te. Sama autorka kaže da u ovoj zbirci uočava, citiram, „svu infantilnost svog razumevanja stripa, ali i solidan, praktičan osnov za ono što radim danas.“ Sama zbirka dolazi sa svojih par kurioziteta. Za početak, ima korice od tvrdog kartona kakav srećete u poštanskim paketima preporučene tiskovine; ovakvo zezanje sa koricama sam pre toga viđao samo kod Alekse Gajića. Ali igrarija sa koricama tu ne prestaje. Izdanje koje ja posedujem em ima ugraviran naslov, ime autorke i ilustraciju na prednjoj korici, em ima nalepljen limun napravljen od…iskreno, nemam pojma kog materijala. Hoću da kažem da je rezin, ali ne držite me za reč. Uz to, na zadnjoj korici vidimo stiker jednog ptičeka na rolerima, istog ptičeka koji krasi prvu levu stranicu posle korica. Pride, rikna je samo obložena tutkalom, otprilike kao knjiga tek spremna za propisno koričenje, i.e. oblaganje skajem ili pravom kožom. Eto, nismo ni otvorili zbirku, a već se niže kuriozitet za kuriozitetom. A unutra vidimo da je svaki od 100 primeraka iz tiraža numerisan (moj primerak nosi broj 47) i da je zbirku štampao (ne izdavao, doduše) ni manje ni više nego „Službeni glasnik“. Ono jes, nije im prvi put da se late stripa, ali opet bi valjalo pomenuti taj detalj.

I ne, kurioziteti ne prestaju tu! Tik pre uvodnika Anice Tucakov (da, iste one Anice Tucakov koja je sastavila ekspertsku knjigu „Strip u Srbiji 1975 – 1995“), sa kreativnim ispravkama u tekstu, vidimo hronološki spisak radova Kuprešaninove, a nakon što pređemo zbirku i biografiju autorke, sledi detaljnija hronologija, i kad kažem „detaljnija“ to najbukvalnije moguće mislim. Za svaki objavljeni strip (i čak par neobjavljenih!) stoji odrednica u sledećem formatu:

 

Ime rada * broj tabli * dimenzije rada * tehnika crteža * spisak publikacija i izložbi gde se rad pojavio, sa sve datumima i lokacijama

 

Listanje detaljnih bibliografija nije novost kod domaćih autora, no ovaj korak dalje po pitanju detaljisanja neopisivo pomaže u pregledu Kuprešaninove kao autorke tokom osam godina njenog rada na stripu. Primera radi, vidimo razvoj njenog crteža, različite oblike eksperimentisanja sa formom, igrarije sa kadriranjem, repeticije izvesnih eksperimenata (dva stripa, recimo, ovde dolaze u dve, a jedan u čak četiri različite verzije), itd. A vidimo i kako se njena aktivnost na polju devete umetnosti kretala. Primera radi, ubedljivo najplodnija godina joj je bila ne 2004-ta, kada je počinjala (i kada bi se očekivala eksplozija talenta) već naredna, i.e. 2005-ta, kada je nanizala bezmalo 21 strip! A ako uzmemo u obzir da se tokom ovog perioda desio i najduži strip u njenom arsenalu, „sMaratON“ (23 table), komotno možemo reći da je 2005-ta ujedno i godina kada je rana Kuprešanin nacrtala najviše tabli stripa.

foto: www.usus.org.rs

Nažalost, te brojke opasno opadaju narednih godina, gde u periodu 2006-2011 nema ni približno toliko stripova. Ili, da vam dočaram, njen sveukupan strip angažman u tih šest godina iznosi osam stripova, što je za jedan strip više od njenog angažmana SAMO u 2004-toj. Složićete se, to je malo, pogotovo kada se na sve to doda činjenica da iz cele dve godine, 2009. i 2010., u ovoj zbirci nema nijednog stripa.

No, to su sve tehnikalije. Šta nas zapravo čeka od materije kada otvorimo „Specijalnu smesu?“

Pa, svašta. Od refleksivnog haiku stripa o lubenici do prepričavanju senzualne noći od strane dežmekastog čovečuljka (za kog u napomeni u sklopu hronologije stoji da je zasnovan na LoOney-ju, autoru čiji su se andergraund stripovi našli u sklopu radionice „Šlic Comix“ – gde je i Kuprešanin učestvovala počesto – a čije su se pomalo tupave RnB pesme slušale aktivno jedan period među domaćoj mladeži), te od stripova sa silnim buvicama – i da, već vidim Tihu Čelanovića kako znatiželjno podiže glavu – do refleksivnih priča mladih dama sa dozom sete i Weltschmerz-a. Samo igranje sa oblicima i odabira karakterističnih kadrova (ekstremni zumovi lica i inih delova tela, te delova objekata, itd.) je još i regularna stvar kod Kuprešaninove. Zato, recimo, od zbirke odudaraju stripovi „Mi“ i „Ulice“, rađeni u jasnom manga stilu i bez mnogo alternativnih izleta. A odudara i to što je razlika između stilova i odabira tehnike ponekad toliko jaka da kad okrenete stranu, imate utisak da čitate neko sasvim peto štivo. Primera radi, odmah pre „Mi“ ide strip (ako ga tako možemo nazvati?!) „Zimska bajka“, koji više izgleda kao par stranica iz eminentnog modnog časopisa s obzirom na kompoziciju i ilustracije u sklopu iste. Listanje stripa „Specijalna smesa“ gde simpatični crnja opisuje kako izvesnu smesu napraviti (i gde saznajem otkud taj limun na prednoj korici), stripa po kome zbirka i nosi naslov inače, neodoljivo podseća na stranice iz „Komikaza“ ili „Stripburgera“, a već sledeći strip deluje kao da je rađen iz ličnog zadovoljstva za nekoga iz bliže rodbine, nenamenjen za štampu – nakon koga sledi „Žurka kod Milice“, koji opet deluje kao da je namenski rađen za neki alternativni časopis za tinejdžerke koje vole metal i ne cene normije. Ukratko, listanje zbirke „Specijalna smesa“ je zadatak sam po sebi, sa puno iznenađenja.

Naravno, ima tu i malo zamerki. Primera radi, i ovo ne mogu da zaobiđem s obzirom na struku, engleski jezik u sklopu 90% stripova je krajnje diskutabilan. Naravno, pretpostaviću da je to do činjenice da je autorka bila mlada i da joj je znanje jezika bilo tek u osnovama dok je sastavljala stripove, kao i to da bi editovanje teksta na starim radovima ubilo njihov izvorni šarm. Ali eto, ako vam nesiguran engleski bode oči, to će vam možda zasmetati u ovoj zbirci. Uz to, interesuje me zašto pojedini stripovi nisu ušli u zbirku, a navedeni su u hronologiji. Ima, recimo, i nenavedenih radova (poput jednog koji je izašao u sklopu jednog od recentnih brojeva niškog časopisa „Strip Pressing“, tačnije broja u potpunosti posvećenom ženskim autorima balkanskog stripa). No, ovo je misterija koja se da razrešiti u razgovoru sa Kuprešaninovom tokom jedne od budućih izložbi. Ako nas do tada Corona-Chan ne proždere, naravno.

Dakle, od „Pavleta i Ribice“ do „Nevidljivog talasa“ je prošlo više od decenije i po. U međuvremenu, Dragana Kuprešanin je iz alternativne umetnice prerasla u akademskog umetnika sa renomeom. A zarad jasnog i direktnog pregleda tog rasta i razvoja, naglasiću da je nužno posedovati „Specijalnu smesu“ i da je dotični limun na naslovnici vredan da bude sastavni deo svakog intelektualnog i umetničkog doručka.

Prethodni tekstKarikatura dana
Sledeći tekstVjera Garović: Beskraj
Ivan Veljković
Ivan Veljković
Misli o stripu, pokatkad i filmu, bačene na digitalni papir i puštene u etar.