fbpx

Nikola Goljović: Rekvijem

  • Gospođo! Gospođo, stanite, molim Vas! – povika devojka iz kafea za rasejanom staricom.
  • Gospođo, Vaša knjiga. Zaboravili ste knjigu.
  • Hvala Vam – reče nezainteresovano gospođa Niklson, tek da nešto kaže.
  • Znam da Vam veoma znači, jer nikada niste dolazili, a da je niste…

Gospođa Niklson samo odmahnu rukom, jer je već bila prilično odmakla od ljubazne konobarice.  Na aveniji Montaigne, ulice su bile izuzetno suve, pa su se kapi kiše lako mogle primetiti. Gospođa Niklson nije marila za nju. Spokojno je koračala prema svom stanu. Prelazi ulicu i iznenada skreće ka ogromnom gradskom parku. Kiša je padala sve jače. Dok se približava parku hoda veoma oprezno, sa knjigom prislonjenom na grudi, obuhvaćenom rukama sa obe strane. Pogled bi vam sigurno zastao na tim staričnim rukama, negovanim i punim zlata, ali i prstima požutelim od cigareta. Zastaje kod jednog izloga. Ralf Loren. Ali to nije bilo ono zbog čega je zastala. U očima joj se video sjaj, jači od sjaja kapljica koje su padale po njoj. Zamišljena, pokrenula je svoju unutrašnju igru.

  • Ovo nisam ja. Šta se dogodilo sa mojom kosom? Moraću da poromenim frizera. Ovako se nikada neću udati. Sve ću morati da promenim! Pogledaj samo kako si obučena, da se sama sebe stidiš. Čekaj, čekaj… šta ako ne uspem? Šta ako je za sve ovo krivo vreme? U pravu sam. Nema više vremena. Izgubila sam se u igri skrivanja, starost je pobedila.

Odjednom je čula rekvijem u svojoj glavi. Trgnula se i nastavila je dalje. Pokušala je da razmisli o svemu malo bolje, ali uprkos njenom nastojanju – nije uspela. I dalje se pitala da li je bila dovoljno lepa, dovoljno savršena?

Foto: Pete Rumney

Sada zastaje kod svakog izloga. Na svakome je ista slika. Svaki sledeći odraz – sve više nezadovoljstva. Najednom zasjtaje i pravi jedan veliki osmeh. Stala je tačno tako da u odrazu ogledala vidi sebe obučenu u jednu neobično, kitnjasto, mladalačko odelo. Podsetila je samu sebe na Meri Popins. Videla je mladost i poletnost u sebi. Ponovo? Ponovo! Možda poslednji put.

Sve je najednom nestalo… Nije joj se dalo da se oseti mladom, samo još nekoloko trenutaka. Oštro hladne kapljice kiše prekinule su idilu. Nestao je i ponos, zamaglila se lepota i sada ona izlega tako prazno, veštački i staro. Kao Meri koja više ne može da poleti.

Iznenada spušta ruke pored tela. Knjiga pada u baru i ostaje da kisne, a gospođa Niklson je već nekoliko koraka daleko. Ostali su samo tragovi za njom koji će se već za nekoliko trenutaka izgubiti. Trotorar ostaje mokar i prazan. Negde u blizini čuje se zvuk automobila koji postaje sve jači. Projurivši, ostavio je obalk dima, koji je bio dovoljan da prekrije tek vidiljivu senku gospođe Niklson, koja je u daljini izlegala kao jedna obična tačka na belom listu papira… koja u daljini nestaje.

Kada se dim izgubio, gospođe Niklson više nije bilo.

(sećanje: Loli)

Nikola Goljović
Nikola Goljović
Rođen u Kraljevu, a živi u Nišu. Student psihologije i veliki zaljubljenik u svoju profesiju. Misli da su međuljudski odnosi najveće čudo prirode. Uživa u velikim gradovima i pozorištu. Pomalo piše, malo više sanjari. Veruje da je patetika važan deo umetnosti.