Lutaš
zašivena u tišinu mahovina
što dodiruju horizont moje duše
(dišem te)
iznutra
od potrebe okrnjenu
pogrešnu
a ti sakupljaču ožiljaka
balansiraš između dva uzdaha
(žedna da ponovo prodišeš).
Lutaš
iz predkomore u komoru
(a na čiju štetu)
moju
tvoju
na štetu pokidanih kapilara
(žuboriš)
duboko
a kiša rominja
sama
iz vode u plam
nasukana.
Lutaš
naopačke
u krug
u kvadrat
(tesno je)
iznutra
i spolja
moja otrovna prašino
uvek za nijansu bolja.
(Lutaš)
Opet će oluja.
