Danas se prvo lice moje jednine
Nazvalo tuđim. U nemoći tog lica
Da se nasmeje, vrat se okrenuo oko
Bivšeg tela i zaćutao okeanom
Kao izbledelom istinom o vodi.
Voda ne može reći sve što i čovek,
Ali na tuđem dlanu, i jedno i drugo su
Samo čudo u koje žedan veruje.
U takvoj žeđi, telo prezire da prezire
Jer deca te boli nisu sveta.
Nepomično sedeći na ivici svog
Jedinog dokaza da je ikada disalo,
Obučeno u nagost, telo je priznalo da
Čoveka ne voli onaj ko ga ljubi
Već onaj ko nosi njegov kamen.
Taj kamen, rukama je razlog
Odojče zidu u dokolici
I nebo glavi usred rata.
To glava nije onoga ko je nosi
Nego onoga ko je u njoj
Sebi sobu namenio.
Igrajući igru među ta četiri zida
U kojoj su konj i lovac braća
Po pustoj želji da budu kraljevi
Po izvesnoj sudbini
Da postanu samo crveni tragovi
Telo razume da pobeđuje
Onaj ko poslednji zaspi
Ili onaj ko se prvi ne podeli na glavu i trup.
Danas se prvo lice moje jednine nazvalo tuđim.
U nemoći da hoda na više od dve ruke
Pretvorilo se u gladna usta
I vrhom svog jezika
Rasporilo i lovca i konja.
Ispred ogledala, odrazi napuklih obraza
Poslednji put, silazeći sa crnog polja
Pesmom grimiznog toka
Uspavljuju
Svog
Kralja.
Nemanja Dragaš
