fbpx

Obučen u nagost

 

Danas se prvo lice moje jednine

Nazvalo tuđim. U nemoći tog lica

Da se nasmeje, vrat se okrenuo oko

Bivšeg tela i zaćutao okeanom

Kao izbledelom istinom o vodi.

Voda ne može reći sve što i čovek,

Ali na tuđem dlanu, i jedno i drugo su

Samo čudo u koje žedan veruje.

U takvoj žeđi, telo prezire da prezire

Jer deca te boli nisu sveta.

 

Nepomično sedeći na ivici svog

Jedinog dokaza da je ikada disalo,

Obučeno u nagost, telo je priznalo da

Čoveka ne voli onaj ko ga ljubi

Već onaj ko nosi njegov kamen.

Taj kamen, rukama je razlog

Odojče zidu u dokolici

I nebo glavi usred rata.

To glava nije onoga ko je nosi

Nego onoga ko je u njoj

Sebi sobu namenio.

 

Igrajući igru među ta četiri zida

U kojoj su  konj i lovac braća

Po pustoj želji da budu kraljevi

Po izvesnoj sudbini

Da postanu samo crveni tragovi

Telo razume da pobeđuje

Onaj ko poslednji zaspi

Ili onaj ko se prvi ne podeli na glavu i trup.

 

Danas se prvo lice moje jednine nazvalo tuđim.

U nemoći da hoda na više od dve ruke

Pretvorilo se u gladna usta

I vrhom svog jezika

Rasporilo i lovca i konja.

 

Ispred ogledala, odrazi napuklih obraza

Poslednji put, silazeći sa crnog polja

Pesmom grimiznog toka

Uspavljuju

Svog

Kralja.

 

Nemanja Dragaš

Prethodni tekstPtice – Džibrić Admir
Sledeći tekstSatirični nastup
Nemanja Dragaš
Nemanja Dragaš
Književnik i diplomirani dramski i audiovizuelni umetnik. Jedan je od najnagrađivanijih pesnika mlađe generacije, a od strane časopisa "Politika" uvršten je među najuspešnije mlade umetnike Srbije. Autor je četiri knjige poezije. Piše eseje, filmske i pozorišne kritike na nekoliko aktuelnih blogova.