Volela je jariće. Veoma. Pored nje, zavoleo je i on. Planirao je da u svom selu kupi jedan kozji par i da pri svakoj poseti selu obvezno posete taj par. Želeo je da joj ispuni svaku želju, želeo je da bude srećna.
Znao je da ako ona bude srećna, njemu je sreća zagarantovana. Gledao je kako se smeje i smejao se. Gledao je kako trči i trčao je. Gledao je kako voli i voleo je. Gledao je i radio i voleo. Bio je to divan osećaj.
A onda mu je pogled nehajano, nenadano, spontano pao na pozadinu jednog ženskog bića koje je čekalo u redu gde i oni. Kao što bi pao na neki lep detalj u svakodnevnom životu, kao na neko umetničko delo. Kada ga je podigao opet – imao je šta i da vidi.
Na stotine besnih oluja i na hiljade crnih rupa su kovitlale u njenim očima. Munje su sevale, a gromovi su progovorili sa njenih usana. Zbunjenost je najpre zamenio strah, a zatim i panika. Za njima je došao osećaj krivice i kao šlag na tortu – očaj.
Očajem se očajno završila priča koja je toliko obećavala. Obećavala neobećano, neizrečeno i nekupljivo. Meket jareta dok ga miluju dve ruke koje polaze iz raličitih tela, a jedne duše.
Spoznaja je stigla tek kasnije. Ona „na prvu loptu“ tek kasnije, a ona prava tek još kasnije. Obe su se podudarale i silinom argumenata jedna na drugu se nadovezale. Nažalost, ili na sreću. Nečiju.
I tako…tako od jareta nasta koza, od jarca magarac, a od svega toga – ova priča.
