Dan mladosti obeležavao se 25. maja od 1945. do 1987. godine i okupljao je omladinke i omladince iz svih delova SFRJ – od Vardara do Triglava. Praznik se do 1957. obeležavao samo kao Titov rođendan, da bi te godine na njegovu inicijativu postao Dan mladosti. Bio je to praznik sa mnogo priredbi, sletova i završnom svečanošću na stadionu JNA, gde bi Titu bila uručena Štafeta mladosti.
U bivšoj SFRJ, ovaj dan je bio svečarski – 25. maj se proslavljao kao Dan mladosti i Titov rođendan. Na ovaj dan u Beograd je stizala štafeta maršalu Titu, koja je prethodno mesec i po dana obilazila sve republike bivše Jugoslavije.
Dan mladosti bio je praznik i tog dana organizovan je slet na stadionu JNA. Ta vremena su davno prošla, pa ipak sećanja na njih, kod onih starijih – ne blede. Veliki broj ljudi iz svih bivših jugoslovenskih republika posetiće danas Muzej Jugoslavije u okviru koga je i Kuća cveća.
Dan mladosti je nekada bio opštenarodni praznik sa mnogo priredbi, sletova i završnom svečanošću na stadionu JNA, gde bi Titu bila uručena Štafeta mladosti. Štafeta se prethodno, i po nekoliko meseci, nosila po celoj Jugoslaviji.
Poslednja priredba na stadionu, dok je Tito bio živ, održana je 1979. godine.
Zašto 25. maj
Tito je zvanično rođen 7. maja, ali je 25. maj prihvatio i slavio kao svoj rođendan sa omladinom i narodom.
Taj datum poklapa se i sa desantom nemačkih padobranskih jedinica na Drvar 25. maja 1944. godine, kada je Tito uspeo da se spase.
Završna proslava na stadionu JNA
Centralna manifestacija uvek je organizovana na tadašnjem stadionu JNA u Beogradu, gde su pioniri, omladinci i pripadnici svih rodova vojske i mornarice izvodili slet.
Štafeta mladosti je polazila svaki put iz drugog mesta i iz druge republike, ali je uvek masovno dočekivana u svim gradovima nekadašnje Jugoslavije. Po pravilu, štafetu mladosti Titu su, uz prigodnu čestitku sa željama za dug život i dobro zdravlje, uručivali najbolji omladinci i omladinke.
Štafeta je bila svake godine drugačije dizajnirana, najčešće od drveta, metala, ali i od stakla.
Simbolika prve i poslednje štafete
Nošenje štafete trajalo je pune 42 godine, do 1987. godine. Posle Titove smrti, štafetu su primali predsednici tadašnjeg Saveza socijalističke omladine Jugoslavije.
Prvu štafetu 1957. godine Titu je predao Mika Tripalo, tadašnji predsednik CK Narodne omladine Jugoslavije i kasniji visoki funkcioner u Savezu komunista Jugoslavije. Sa svih funkcija je smenjen 1971. godine.
Posle Titove smrti na završnoj proslavi Dana mladosti 1987. godine, Rejmonda Brošaj iz Gnjilana poslednju štafetu uručila je Hašimu Redžepiju, tadašnjem predsedniku SSOJ-a.
Slet pre sleta, štafete pre štafeta
Sama ideja potekla je 1945, od omladine Kragujevca, čije je Odeljenje za sport i fiskulturu osmislilo masovna omladinska štafetna trčanja širom Jugoslavije.
Kad kažemo štafeta i slet, prva asocijacija je Tito, međutim, nošenje štafete datira iz perioda između dva svetska rata, kada su u Kraljevini Jugoslaviji formirana Sokolska društva.
Osim što su vežbali na sletovima, organizovali svečane akademije i druge aktivnosti, mladi „sokoli“ su nosili i štafete.
Najpoznatija sokolska štafeta nošena je 1935. godine, od Sarajeva do Oplenca, kada je prenet plamen radi paljenja kandila na grobu ubijenog kralja Aleksandra Prvog.
Od panslavizma, komunizma do socijalizma
Proslava Dana mladosti gasila se onako kako se gasila i Jugoslavija, a sličnu sudbinu doživela je i himna „Hej Sloveni“.
Napisao ju je u devetnaestom veku slovački pesnik i sveštenik Samo Tomašik, ali je ubrzo postala simbol panslavizma.
U predratnoj Jugoslaviji prihvaćena je kao himna Sokolskog društva, a na sokolskom sletu u Beogradu 1930. na drvenim zidovima muzičkog paviljona bili su ispisani stihovi i note „Hej Sloveni“.
Među narodima i narodnostima SFRJ bila je i ostala jedina himna, iako je tek 1977. godine zvanično postala državna himna.
Izvor: rts.rs
