fbpx
spot_img

Olga Tomović: Fotelja

 

U dnevnoj sobi je mrak, samo se naziru obrisi. Škripi stara fotelja, peva od radosti, prima u sebe poznati oblik , željno se uvija I stenje. Sedim na svojoj stolici, još sam u spavaćici i trepćem, ne prizivam sećanje, ne želim suočenje sa utvarama prošlosti, samo tražim smisao u pospanom mozgu. Posmatram ga kako pali šibicu i prinosi je svojoj omiljenoj luli. U trenu vidim mu obrise jake vilice i prodornih očiju koje sam nasledila, gutaju me. Nisu ljute, ne prebacuju mi ništa, ali opet guram krajeve kratke spavaćice prema kolenima i prekrštam noge, ispravljam kičmu, gledam pravo u dim koji ispušta sa uživanjem. Miris se širi, egzotičan, podiže zakopano i upokojeno, vadi ga na površinu. Opet sam ona mala, mršava, dugonoga na krmi, vičem u talase da prizovem Posejdona i umirum ga malom melodijom dečije uspavanke.
“Bila si tako malena, plašio sam se da hodaš okolo sama, ali ti si bežala, provlačila si se svuda, nemoguće dete…”, nasmejao se, zavalio se u fotelj I prešao pogledom preko sobe.
“Ostavila si je na mestu, ovu starudiju, pitam se zašto je nisi bacila kada si već promenila sve u sobi? “, a odgovor nije čekao, znao ga je, “Promenila si se, sine moj, potpuno si drugačija, a opet si ista. Borac. Ratnik svetlosti, sećaš se? Slon, mač, svađe, a ti ćutiš, upijaš, pevaš, smeješ se. Smirila bi ranjenog lava, sine moj. Nasmeješ se I oteraš mrak…”, opet se zamislio, a ja sam plovila, bez straha, sećanja na onu hrabrost, onu detinju nevinost, obuzimala su me i vodila kroz hodnike lavirinta potpalublja. Osetila sam da sam tu negde stala, možda sem odlučila da tu prestanem da rastem, da zauvek ostanem ta androgena, neustrašiva Jovanka Orleanka, tatin sin.
“Ne, nisi, lepoto, nisi…Postala si majka, postala si muza, bila si i moja, ali sam te predao kao što dolikuje. Poklonio sam te vremenu koje me je plašilo. Vaspitao sam te da trpiš, da tragaš za odgovorima, da podižeš i stvaraš lepotu. Da budeš sve što ja nisam, a šta sada sviraš? Udaraš u tu mašinu kao da je klavir, praviš jadne zvuke. Moraš. Nemaš izbora, sine, ne ljutim se. “, lula je gorela, nagnuo se prema meni i gledao me pravo u oči, svoje oči, u njima sam čitala samo ljubav i kajanje. Uspravila sam se i pružila ruku, dotakla sam njegovu glatku kožu na izbrijanoj bradi, toploj, izbrazdanoj vremenom i vetrom. Sve sam razumela, sve sam sagledala davno, sada sam samo pronašla pravu misao.
“Volim te tata.”
Gledali smo se tih par trenutaka, nismo pomerali oči, igrali smo se mislima, čitali smo se, osmehivali smo se. Lula je dogorevala u nekom vremenu koje nije postojalo nigde osim u toj sobi, u toj fotelji ulepljenoj istim tim mirisom poslednje sigurnosti. Lik mu je bledeo u prvom nagoveštaju zore. Kosa mu je bila još svetlija, uniforma isprana vremenom prošlim. Oči su mi sijale kao poslednja žeravica u kaminu. Shvatao je, video je sve moje suze, proživeo je svaku kao svoju. Čuo je sve moje pesme, leteo je samnom kroz život brzinom violinskog trilera: “ Volela si je, svirala si dušom. Razumem, sviraš I sada, sviraš rečima, duša ti peva sine…Uradio sam sve što sam umeo.”
Buđenje je bilo lagano. Soba je bila prazna, potpuno prazna. Samo je olupina njegove fotelje štrčala, niko je nije izneo, plašili su se, zazirali su do nje kao od neimenovane svetinje.
Sledećeg meseca srušili smo kuću.

Prethodni tekstAforizmi Marko Miljković
Sledeći tekstVic dana: Prilozi
Olga Tomović
Olga Tomović
Rođena 1969. u Beogradu. Život joj je obeležila muzika i politika, umetnost i realnost, stvaranje i razaranje. Diplomirala je violinu na FMU u Beogradu, a takođe i žurnlistiku na Fakultetu političkih nauka, Univerziteta u Beogradu. Pisanjem se bavi od najranijeg detinjstva, a piše kao što svira - srcem, iz srca i čiste emocije. Glavni je urednik i lektor na portalu Konkretno.co.rs, gde objavljuje svoje priče, pesme u prozi i kolumne. Autor je romana „Lav i Ruža“ i zbirke priča „Bajke o bogovima, vukovima i ženama“ , oba u završnim fazama pred objavljivanje.